Култура сећања
Сећа се, Раша, те јесење вечери, као да је јуче било. Зграда Гимназије окружена парковима, превисоки плафони учионица а он одговара математику испред табле. Професорка је испитивала аксиоме, теореме, дефиниције и доказе Еуклидске геометрије. Како није напамет научио један од аксиома, тачан текст са зарезима и тачкама, а да не спомињем правилно акцентовање, добио је тројку. Отишао је до клупе, мало боље разгледао књигу и открио какво је то ново лице математике: више није била чаробна, дечија игра, интимни простор са тајнама бројева и линија, већ неки апстрактни, далеки свет.
У сусрету са тим њеним новим лицем, престао је да је воли, математику, прву љубав. Зато је започео себи својствени процес преиспитивања, трагања за новом истином. Неки би рекли да је, још док је био мањи, донео одлуку да може да преживи само ако се понаша рационално. Почињу да се преплићу варијације без понављања три елемента (осећања) друге класе: (љутња, страх), (туга, страх), (љутња, туга). Његова прва емоција је обично љутња, после које је могућ афект или умерен бес али и улазак у тугу или страх. Такође, емоције не проживљава до краја, већ их потискује најчешће рационализацијом или рефрејмингом (променом оквира). Зато је Раша чврсто одлучио да раскине са њом и решио да тражи другу, лепшу логику од ове.
Тражио је свуда. У литератури, кроз крошње дрвећа, по летњим позорницама, градским трговима и улицама. Раша се сећа да је баш у овој улици, као предшколац, шетао и причао са мајком. У ваздуху се осећао тај пролећни, лагани ветар. Њихов разговор је текао о новооткривеним авантурама у магичном свету математике, онако како може да прича само заљубљени дечак. Причао је мајци о граји и осмесима бројева, задиркивању углова и симетрала у троугловима.
Када је прошао поред основне школе, сећао се да је у тој ђачкој клупи, види се са капије, дечак малени, решавао први задатак за такмичење: Број а се добија када се троцифреном броју ц допише цифра 7 са леве стране, а број б када се броју ц допише цифра 7 са десне стране. Ако разлика бројева а и б износи 5868, колико је ц?
Из те љубави су му остале и трауме. Кад год касни са послом, одуговлачи са неким пројектом сања тих сто двадесет минута у трећој клупи, са такмичења на државном нивоу. Размишља да ли да изађе, одмах су ту велика, бела, врата ољуштене фарбе (понекад из тих рупа излазе инсекти) или сто двадесет пута шездесет непрестаних покушаја да се фокусира на решавање задатака које не зна. Тешко увлачи ваздух, чује своје дисање, срце како лупа…
Када је истекло време за рад, Раша није отишао у школско двориште до своје групе. Само је промумлао да је нешто заборавио и отрчао. До стана у коме је био смештен. Ушао је у собу дечака који је био његов домаћин, покупио са сточића те своје ситнице. Био је сам. На кратко је оклевао. Није знао да ли да одмах потрчи назад или остане још минут. Нешто је у њему стало. Пришао је прозору, затворио га без разлога. А онда се окренуо ка постеру на зиду, ка полици јер се тамо налазила та графичка новела (наслова се више не сећа) и застао. Не иза ормана, нити иза завесе, већ у новооткривени простор Капије времена*. И нестао. (*мада је можда боље рећи да је изванвременска, ван протока времена).
Наставник га је тражио сатима. Школски аутобус чекао. Нико није знао где је Раша.
Ова траума га је касније стално пратила и зато и није волео вишедневна службена путовања са преноћиштем, јер га је осећај да је нешто битно остало у хотелској соби изједао целим повратком. Или је то само подсвесни страх. Што се враћа кући.
Трауме су остале, али не у целости; успео је да оствари посттрауматски раст, више него довољан да настави потрагу за љубављу. У планинским врховима, вожњи бициклом, далеким морима. На углу улица, пустим двориштима зграда, клупи поред главне поште.
И најзад, то се једном морало десити. У току једне шетње центром града, а банке су увек у центру, загледао се у једну, са кестењастом бојом слова на бренду. Истицала се и строгом спољашњом формом своје архитектуре. Висока стакла излога створиле су му представу савршеног реда, као у структури скривених дијаманата по сефовима заштићених просторија. (Смарање са потписивањем гомиле папира је наступило неколико деценија касније). Економија, његова нова љубав, била је величанственија од математике.
У тренуцима заноса, Раша је овакву оду о новој љубави написао :
„Го сам до појаса и хладно ми је на почетку стазе кроз шуму. То ме држи будним. Покрет је слободнији, а мисли чистије. Трчим између стабала која расту једно уз друго, у густини, све је конкуренција, борба за светлост.
Већа стабла називам именима корпорација, хватају више сунца и обликују читав пејзаж, амбијент око себе. Крошње се шире као тржишта. Невидљива рука ветра, воде и сунца распоређује снаге и шума се одлично развија и без државне интервенције. Али када се простор попуни, раст успорава. Логика опадајуће маргиналне користи важи и међу стаблима.
У средини шуме стоји мост од црног камена. Испод њега тече река, носи са собом све што се може понети: грање, лишће, муљ. Ресурсе. Све што тече даје додатну вредност економији. Време, капитал, роба, мисли.“
Шумска стаза се завршава и Раша је на самој ивици литице. Висина. Ветар из котлине пролази преко мокре голе коже и носи мирис влаге, земље и лишћа. Али ако се поглед над котлином још више подигне изнад Раше, гледајући овако одозго, шума има облик делте. Широка и отворена, раздвојена у више токова који се полако шире према равници. Тамна и влажна у средини, као плодно место из којег се живот рађа.
Више личи на женско тело него на планину.
Рационалан избор пејзажа.
Ostavite odgovor