La nuit.
Дефинисање појма из угла хроничног бдијача, несаничара, мракомрсца: Утроба дана у којој се гомилају нуспроизводи дневне потрошње светла. Главни кривац је систематско лицемерство и одглумљени оптимизам свемоћног Жутог грејача. Садржај утробе могуће је осетити на постпоноћним пројекцијама и тек онда кад већина присутних ослепи. То циклично слепило масе, праћено патњом неослепљених, тзв. оболеле мањине, људи називају исувише лепом речју – НОЋ!
Ноћ.
Двоје у кревету. Хомогеност таме спорадично прекидају каишеви светлости са ауто-пута. То је инфузија осуђена на пропаст, јер су капци спавача одавно свикли на нападе ласерских урбаних сунаца.
Он спава, његова сваконоћна доза делује. Она се још увек опире. Слуша монотоне строфе познатог дисања. Јастук је мрзи, дрвено перје напада главу, забија јој се у лобању, убада у мисли. Врат приморан на усправно, а она упорно несвикнута на седеће снове. Бајата крв тече ка удовима, запоседа јој и најситније лисне капиларе, а стопала залива оловом.
Одједном види њега како се у пуном, предимензионираном постојању, надвија над њом. Подсетио је на млеко пре искипљења. Примиче се полако и као да стратешки заузима комад по комад њене половине заједничког креветног универзума. Тај ковчег у облику душека, димензија 1,5 пута 2 метра једини је координатни систем у ком њено акутно бивствовање има смисао, а све изван је дубоки васионски бездан где је тама непредвидиво гушна. Како креветна ивица бива све ближа, њој се у ноздрвама разврставају мириси звезданих прашина околних непознатих галаксија. Грчевито стеже крај чаршава, уз исконски страх да ће сваког тренутка бити избачена из постељице. Пројектована слика на којој она пада у тамни вилајет, најзад јој измаме трзај и нешто налик на пригушени крик, што је, испоставиће се, довољно да се очи нападача на тренутак отворе, али не и да се пробије провидна опна чврстог спавачевог сна.
Он се окреће и повлачи на своју половину кревета, док крадљивци његове свести и даље задовољно уживају у плену.
А она? Иако понор за њу никада није био стварнији и иако је најзад пљунула у страх, поново је, очекивано, баш онако како су јој родно усадили, постала роб инстинкта самоодржања – померила се ка њему. Уџбеници кажу да ће га кроз коју секунду и загрлити.
Ивица је остала усамљена.
Ostavite odgovor