Gde mi je vlasnički list?
Ako postavljate sebi isuviše često ovo pitanje može biti da ste vlasnica nekoliko nekretnina ili lanca butika, restorana…
Odgovor je: nisam.
Čim samouvereno kažem da nešto jesam, život kaže: nisi.
Znači, skuvala sam ručak, a život kaže: Nisi. Niko neće da jede ručak koji sam skuvala, iako mirođija i začini divno mirišu.
Kažem sebi da sam stanarka vile na Vračaru, veoma šarmante u sumrak i zgodne za fotografisanje, međutim, nisam. Stanarka sam karatavana u vili predviđenoj za rušenje, koja se nalazi na samoj ivici Vračara.
Kažem drugaricama tamo negde oko trideset treće: debela sam. Život kaže: Nisi. Pogledaj vozače, osvrni se oko sebe, vidi kako si zaustavila saobraćaj. Možda je u tim automobilima manijak ili nekakva medijska moralna gromada zbog koje ćeš jednom morati da se obratiš policiji za pomoć.
Kažem sebi tamo negde oko četrdeset četvrte: vitka sam, to nešto malo mesa oko struka, to mi je zbog egzistencijalnih strahova i sedenja na ružnoj stolici, u kojoj čak i spavam da bi mi deca imala zdrav seksualni život u njihovim odajama.
Život kaže: Nisi vitka! Debela si kao krava.
Zovem majku da provede vikend sa mnom da bih je obučila kako da koristi telefon koji sam joj kupila. Pritom joj garantujem, da je te telefone nemoguće prisluškivati i hakovati. Majka posle provedenog vikenda odlazi srećna s narkodilerskom nokijom iz devedesetih, pažljivo smeštenoj u dobro zabravljenu pregradu karirane torbe za pijac, a ja pušim sa olakšanjem suvenir koji sam godinama čuvala i za koji sam rekla da ga nikad, ni u jednoj nikotinskoj krizi neću zapaliti. Osećala sam se tako zaštitnički. Morala sam da oskrnavim havajsku ili kubansku (ko bi znao poreklo) egzotičnu ambalažu i probam tompus, zato što sam upravo zaštitila svoju porodicu.
Nekoliko dana kasnije, dok majka i ja narkodilerskim nokijama analiziramo progonitelje, ubeđene u ispravnost policije, zaštićene silnim deklaracijama o slobodi govora i prava na mišljenje u sopstvenom domu i na našoj telefonskoj liniji… život kaže: nisi! Nisi zaštitila ama baš nikoga. I dalje si proganjana, a policija korumpirana.
Odlazim u kinesku prodavnicu, izlazeći iz kuće na prstima, da ne bi komšiluk progoniteljima dojavio da sam na ulici (slabi su na televizijsku i filmsku industriju), a za mnom u prodavnicu ulazi telefonom analizirana gospođa sa sve potomstvom.
Traži me pogledom, besni tiho, jer veruje da je kineska prodavnica idealno mesto za obračunavanje sa plebsom, naročito otkako ona tu ništa ne kupuje, pošto joj se muž srećno zaposlio kod one moralne gromade s početka priče. Kod onog čoveka koji voli da se vozi kolima i premerava komšinice, upirući prstom u odabranu. Samo treba da pokaže obezbeđenju koju bi hteo i ta ima da piša krv u narednih dvedeset šest godina. Prva faza je hemijska, a druga je takođe hemijska. U prvoj je ono što takvi tipovi smatraju ljudskom željom, a u drugoj je: osveta. Em se ugojila, em se pobunila, a on joj je takvu čast učinio. Rasterao joj je putem raznih sredstava za saplitanje i prisluškivanje svakog čestitog muškarca koji joj se dopao. Nije taj ni bio čestit, u stvari, a nije joj se ni dopao. On bolje od nje zna šta ona ima da oseća i šta ima da joj se dopada.
Poslati suprugu zaposlenog je uvek zgodno jer svedoči o opuštenoj, neostrašćenoj atmosferi u njegovom gazdinstvu, a ako je i supruga zaposlenog medijski afirmisana i prokuvana, okićena brojanicama i osmehom uperenim ka uvek probranim predstavnicima Svetog sinoda, kao sastavnom delu scenografije pomenutog gazdinstva, onda debela žena u kineskoj prodavnici ima da kupi ukrasnu kesu za poklone ćuteći, s grlom svezanim plavom mašnom za Spajdermena. Ne sme ni da upita gospođu kako je došla do informacija do kojih je došla. Da li zna da je prisluškivanje krivično delo. Naravno da zna. Međutim, to za nju ne važi. Ona ima kameru, ima publiku, ima profesionalnog šminkera i radi u Srbiji. Pa kako zgodnije da pokaže ko je ona neformalno, nego kroz tako vidljivo i bahato kršenje ljudskih prava.
Živote, ti znaš da sam osoba koja nikada ne bih mogla da nabodem pesnicom neku ženu. Muškarce bih mogla da gazim i izgazim, što sam već i dokazala, međutim, sklona sam ignorisanju izmanipulisanih žena.
Nisi! — kaže život. Malo je falilo da je ošamariš tako da ni ćerke ne mogu da joj pokupe zube.
I tako smo se život i ja napokon složili oko toga da li sam ili nisam iznad fizičkog obračunavanja sa ženom koja tesno sarađuje sa ljudima koji me maltretiraju i koja dolazi do informacija na neprimeran i nezakonit način.
Nisam iznad toga.
Predlažem — ulicu. Da se šibamo na ulici — da ne vređamo neafirmisane majke i njihovu decu dok kupuju neki buđavi pliš u kineskoj prodavnici, jer se nisu prodale ama baš nikome, kome nisu morale, i mirno odlaze u krevet, ubeđene da je ovo radnja nekakvog filma, a ne istinita priča o teroru medijskog taloga, nad onima koji nisu pristali da plate cenu napadne afirmisanosti, pre mnogo, mnogo godina.
Znači, nisam!
Nisam sklona plemenitoj ideji da na nasilje ne odgovaram nasiljem.
Ostavite odgovor