Poljubila sam i zagrlila tu knjigu. Knjige su svetinja, shvatila sam sad da se prema pročitanoj knjizi ophodim kao prema ikoni — sveto i sa nekim uzvišenim poštovanjem.
A ovo jeste jedna od onih koje iz nekog razloga više simpatišem, kao i ikone koje celivam.
Moja životna.
Učena sam da poštujem, da se povučem i zaćutim. Neko iznad bio je vrhovna komanda, milostivi vođa i egzekutor. Ne mnogo iznad, tu — za glavu viši, muškarac.
Najslobodnija me učila tome, ona koja nikad nije ćutala o onome što nije smelo biti izrečeno. Apsurd.
Kažu, ona je isto naučila od njene babe,
koja je i nakon gubitka oba sina u svom sudnjem času zapomagala da je ne predaju smrti.
Apsurd.
Sloboda nam nije data, kao ni vera. Možda je baš zato svaka od nas, preskakajući po jednu koja je ipak morala da ćuti, naučila se slobodi. Veri. Religiji sopstvenog puta. I dalje ne voleći svaku uramljenu sliku sveca isto.
Ta prababa umrla je godinu dana pre mog rođenja. Slučajno nije da sam se ubrzo rodila, u istom mesecu kada je njeno zapomaganje čulo pola sela.
Nije htela kod onih koje je iz sebe izvukla. Njena religija bila joj je draža — ovde, sa plućima punim vazduha.
I ja sam se bez slobode rodila, niko me nije pitao da li želim. Udahnula sam taj isti teskobni vazduh, obojen okovima od prvog uzdaha. Ko zna zašto, oni nisu znali sigurno.
Valjda da dišem taj katran sela u kome su muka, znoj i patnja bili jedino sredstvo za merenje postojanja.
Bila sam tu, da me odgaja baba i uči slobodi i ropstvu zajedno. Veri i kazni. Jer u selu kod mene suprotnost veri nije nevera, nego kazna.
Znalo se, ako ušiješ dugme na Germana, juriće te munje po polju dok ne spale konac i ubiju te grešnu. Kako okreneš, bile smo grešne.
Po ženskoj liniji najviše. Tu je, valjda, najveći greh biti žena. Smrtni — slobodna žena.
Često me na to podsećala baba, ona druga, majka dva sina, zarobljena, a mislila da je ona slobodna.
Nisam ni njih dve volela isto. Zidale su u meni nepomirljive razlike, smeštene ovde, na jednom mestu, u grudima devojčice jedine u porodici. Ne sećam se slučajno i dan-danas priče o ženi koju grešnu razapinju dva konja. One su mi je ispričale, zajedno.
Selo je praznikovalo svaki boldovan datum u crkvenom kalendaru, a drugih dana skrnavilo elementarne postulate ljudskosti. Njima se praštalo.
Veru sam učila sama, diveći se. Znala sam da je vera — ako je ljubav. To sam isto negde pročitala, sama. Ljubav, ma prema kome ili čemu ona bila, ili prosto samo ljubav.
Isto je i sumnja ljubav, ona najuzvišenija, kad osećaš da ti je nešto toliko važno da je moglo da ne bude stvarno. To mi isto niko nije rekao. Mada su sumnjali u sve tamo — u slobodu najviše. Jer ništa nije bilo sigurno, sem jednoga.
U poslednjem času svako će želeti da ovde ostane bar još malo.
Apsurd.
Sem moje babe, koja je poslednji dah čuvala za mene i meni: „Srećan put.“ Ja sam se sa puta vratila, ona nije sačekala — i znala je to.
Krajem iste godine rodila se sledeća — ona koja će samo biti slobodna.
Nisam je rodila ja. Ja sam se posvetila svojoj religiji. Putu.
Ostavite odgovor