Zavodjenje je cudna igra. Ne pocinje velikim recima ni velikim planovima. Pocne sasvim tiho – jednim pogledom koji traje malo duze nego sto treba, osmehom koji se pojavi bez razloga ili salom koja nasmeje oboje.
Razgovor krene sasvim obicno, pa se ubaci malo zadirkivanja, jos jedan pogled koji govori vise nego sto bi iko priznao… i odjednom shvatis da to vise nije samo obican razgovor.
U toj igri niko ne zna ko vodi, a jos manje ko je prvi poceo.
I bas danas… desilo se nesto slicno.
Jedan pogled, jedan smeh i nekoliko recenica koje su ostale negde izmedju.
I sada, kad se setim tog trenutka… samo se nasmejem.
Neke igre je bolje ne objasnjavati.
Ostavite odgovor