Vrisak

 Pažljivo vozim kroz saobraćajnu gužvu. Sina sam ostavila u boravku za decu sa autizmom na nekoliko sati i jedva čekam da stignem kući i posvetim se sređivanju. Poslednjih nekoliko dana bili su iscrpljujući. Damjan je bio u jednoj od onih faza kada sve mora da bude na svom mestu, kada mu je potrebna neprekidna pažnja i kada neprestano vrišti. Vrišti zbog svega. U mojoj glavi roj stršljena i navijačke pištaljke odjekuju istovremeno.

       Sve je počelo malo posle njegove druge godine. Damjan nikako nije progovarao, a tada su se pojavili prvi simptomi autizma: vrteo je rukicama, satima ređao igračke u nizu, počeo je da odbija hranu koju je ranije jeo, pa se krug namirnica na njegovom jelovniku svakim danom sve više sužavao. Tražio je da šetamo uvek istim ulicama… I počeo je da vrišti. Verovatno zato što nije mogao da govori. Vrištao je kada bi bio gladan, vrištao kada bi mu se srušila kula od kockica, vrištao kada bi bio srećan. Budio se vrišteći. Da li ga je nešto bolelo ili je nešto sanjao –  muž i ja nismo nisu znali. Posle toga ne bi mogao da zaspi, pa bi ga u sred noći vozili po naselju da se smiri.

     Najgore je bilo što je vrištanje počelo da bude praćeno i autoagresijom. Damjan nije mogao, nije umeo da kaže šta želi – da li je gladan ili umoran – pa je vrištanje često bilo praćeno udaranjem glavom o pod ili zid. Lekovi nisu pomagali. Inače postoje samo dve vrste lekova za smirivanje kod tako male dece, koji ne deluju uvek, a imaju mali milion opasnih nuspojava. Ponekad je pomagala šetnja ili dugotrajno tuširanje.

    Sa pubertetom se sve pogoršalo. Koktel mladalačkih hormona i autizam pokazao se kao ubitačna kombinacija. Damjan je počeo da vrišti i na svaku zabranu, kritiku, na svako izrečeno ne i nemoj.  Muž i ja više nismo znali kako da reagujemo. Ponekad bismo ćutali i sve ignorisali, ponekad bismo vikali na Damjana da ućuti. Kada bih  posle posla prilegla da bar malo odmorim, Damjan bi mi prišao i vrisnuo pravo u uvo. U mom mozgu misli su se gurale sa zastrašujućom bukom, pokušavajući da pronađu smisao i svrhu. Ako bismo  muž i ja razgovarali, Damjan bi povišavao ton svoje vriske. Na našim licima video se sav očaj i muka zato što nismo znali šta da radimo i što niko od lekara i defektologa nije znao kakav savet da nam da. Jer to je tako – osobe sa autizmom posebno su osetljive na spoljne nadražaje: svetlost, zvuke, mirise i teško primaju više informacija odjednom.

   U Damjanovoj glavi svi ti spoljni utisci stapaju se u jednu veliku žurku: glasna muzika od koje se ne razaznaju reči razgovora, obična svetlost koja se pretvara u lajt-šou izaziva vrtoglavicu, a mirisi odvlače pažnju. Osobe sa autizmom pokušavaju da taj opšti haos srede ritmičkim njihanjem, ljuljanjem i drugim rutinskim radnjama. Možda Damjan pokušava da se oslobodi svog haosa tako što vrišti i prebaci bar deo te buke u moju glavu.

    Damjan je počeo da ispituje naše granice. Primetio je da  ponekad vičemo na njega, ponekad ćutimo, ponekad spontano napravimo neku grimasu kao reakciju na njegov vrisak. Znao je satima da vrišti, posmatrajući kako se ponašamo. Vrištao bi na ulici, u prodavnici, u autu. U školi i boravku bio bi mirniji, ali tamo bi ga slali i u senzornu ili svetlu sobu da se smiri. U šetnji po velikom gradskom parku manje bi vrištao – tamo bi uglavnom trčao, pa sam  išla svaki dan u šetnju sa njim da bar ponekad čujem svoje misli. Činilo mi se da je buka prikačena za mene kao senka, ne samo kod kuće nego i na poslu: zujanje računara, puštanje muzike, razgovor kolega, razgovor sa korisnicima… Vapila sam za malo tišine.

     Napokon ulazim u kuću. Sama sam. Upijam tišinu. Zatvaram vrata za sobom, odlazim u kupatilo da operem ruke, ulazim u sobu i presvlačim se. U meni se skupljaju sva tuga i nemoć: što ne mogu da pomognem svom detetu, što ga ne razumem, očaj što će uvek biti tako kako je sada, što će on ostati večito dete, strah što ne znam kakva ga sudbina čeka kada me više ne bude. Bes u meni raste  – bes na život, na Boga, na sudbinu i na zemlju u kojoj nema pomoći ni deci ni roditeljima poput nas. Taj očaj, nemoć, strah, bol i bes guše me i pritiskaju. Osećam užasan pritisak i da ću  pući brzo i lako kao mehur od sapunice i ispuštam užasan vrisak. Vrištim i vrištim, sama, dok tišina prazne kuće pršti i razbija se kao staklo u hiljadu komadića. Vrištim tako dok se ne umorim, a vrisak polako prelazi u suze i jecaje.