Ожиљци

На местима раздвајања

завијају вукови

кô ситни клинови у костима.

 

У устима

јадац па мук

изгубљени ратови

на рутама ка слободи.

 

Костурница синова

у невиност одевена

од камена и суза

на хаљини извезена.

 

Трљам кожу –

ожиљци живи;

расту кô облаци,

те широки, те сиви…

 

Куцају часови

рађања и смрти;

у вуцима дивљина

у звуцима зȃмка.

 

И све се врти

у месту

дуби кô вир,

па нестаје…

 

Шире се обале

продубљују корита,

а прошлост не престаје.

 

У тачки

где туку ловишта:

паф! јој! беж!

у местима понављања,

боли и вишка.

 

И лево и десно

некад и сад

вуку из корена.

 

Рањена у мени жена

до крви

до колена.

 

Одбегли гласови

очева и мајки

по шумама

у поткровљу.

 

За мене су бирали

да рађам по менама

девице и виле.

 

У засеклинама

и траговима

кукци миле,

својим рукама

видају ране.

 

А мени бране,

мени људи бране

са вуковима

да цвилим.

 

Рашљама ширена

пре но што сам занела,

уз себе сам

одметнике привила.

 

Вукове родила,

месецу се заклела

да ћу снагом вучице

дух и дом да браним,

бестија се клоним.

 

Скупљала

потомство у кожи

у ћелији под кључем

и сукњом тајну држала.

 

Ал’ закон вука опомиње

под непцем

у гркљану

да пустим…

 

Своје младе

из чељусти шкргутаве

до извора

и понора

шумама густим.

 

Једни другима

крух и пећина.

 

Нису нас пустили

кроз шипражје јурили

ка тачкама освајања.

 

Јер нам бране,

људи нам бране

кад виде да смо живи.

 

Мијемо места

почесто тесна

у грудима

и трбуху,

зову нас

луталице.

 

Мења се време –

у кости

и зубима

брид обала

обитава у људима,

осећам…

 

На местима раздвајања

у очним јамама 

и крастама

куњају вукови…

 

У чопору се успавала,

бат ловаца ме будио.

Људи ми бране

кроз дивљину да луњам.

 

Човек човеку вук – кажу.

 

Били смо заједно,

сада само звук.

Септембар, 2025.

Слика: генерисана уз помоћ ChatGPT-ија