Тражим те у свежој,јутарњој роси,
У нежним, опојним латицама цвећа,
На крилима ласте, што пролеће носи,
Тражим те, тражим, јер ти си моја срећа.
Често у сну, роним дубинама твог ока,
Где Сирене певају о тиркизном мору.
Тражим бисерје незнаних,бујних утока,
И сасвим, сасвим скривену, чаробну флору.
Питаћу срце,’де погледом да стремим,
Указаће се пут да разазнам твој траг,
Очима одавно сненим и уморним.
Јавиће се, јавити глас, познат и драг.
Наћи ћу те у расутим облацима,
Заносним попут беле, танане свиле.
Препознаћеш ме по лаким корацима,
Тихим, тишим од шаптања Горске виле.
Заискриће очи снажним одсјајем дуге.
Застаће и киша, славуја да слуша.
Нестаће сви обриси сете и туге.
Играће, играће…, и твоја и моја душа!
Ostavite odgovor