Put je bio ravan i pust, al’ duša je skrenula davno,
pred njim se diglo znamenje belo, uspravno i slavno.
Betonski krst na raskršću stoji, nemi svedok ljudskog pada,
tamo gde prestaje svaka osveta i svaka zemaljska nada.
Udarac silan, lomljava stakla, u trenu se ugasio plamen,
krvnik i žrtva su postali jedno, pod isti kameni znamen.
Ravnica sad ćuti, nebo spava, dok vetar opelo svira,
Ostavite odgovor