Хвала ти плодна, мека, оранице,
Што исклијаваш семе ушушкано,
Испод беле, плишане јорганице,
И даноноћно бдиш под њим, предано.
Хвала и теби, валовита реко,
Што појиш винограде и пропланке,
И жубором радујеш надалеко,
Село моје, вароши и паланке.
Хвала ти шумо, разграната бујно,
Што у недрима својим чуваш гнезда.
Кроз шапат ветра, тихо, једва чујно,
Успаванко путуј… Уз осмех звезда.
Хвала ти најнежнија, рујна зоро,
Што ме топлином својих зрака будиш.
И теби, процвала, мирисна горо,
Што к’o јутро, у пролеће зарудиш.
Хвала ти небо, што капима кише,
Ваздухом летњим и умилним сунцем,
Храниш да расте, све више и више…
Бисерје усева, што зри врхунцем.
Хвала завичају, и родни крају,
Где год кренем, у корак ме пратиш.
И к’o птицу ластавицу, у мају,
Увек к’ себи, у загрљај, вратиш.
О, Земљо драга! О, Матеро мила!
Хвала, на свему што си подарила,
Раду ме учила, и оснажила.
Труд наградила, класје позлатила.
Ostavite odgovor