Hodam

Veoma sam blizu četrdesetim.

Hodam da umanjim godine.

Hodam da smanjim kilograme.

Na poslu sedim pred računarom,

hodam posle da me ne bi bolela leđa.

Hodam da neutrališem destruktivne misli,

da umirim nemire.

Hodam da se vratim,

supruzi,

deci,

fotelji iz koje gledam Premijer ligu.

Imam aplikaciju koja mi broji korake,

imam strahove koji me prate u koraku,

kao senke.

Hodam korak po korak,

jer kad god sam preskakao korake,

pravio sam greške.

Hodam po suncu,

zagušljivo i sparno je tad u stanu.

Hodam po snegu,

deca vole sneg,

voleo sam ga i ja kad sam bio dete.

Hodam po kiši,

jer volim kišu.

Hodam po vetru,

da mi raznese teške misli,

da me rastavi i sastavi kao puzlu.

Hodam kad vodim decu u vrtić,

jednosmerna je ulica,

zaglavio bi se u jutranjoj gužvi da idem kolima.

Hodao sam kad sam bio mlađi,

iz centra grada.

Sam,

sa prijateljima,

sa devojkama.

Da se otreznim,

da produžimo nezaboravne noći,

da zaustavimo vreme i sprečimo jutro da dođe.

Nekada hodam kad idem u nabavku,

kese mi se urežu u šake,

psujem posle jer nisam išao kolima.

Hodam do pošte,

ali ne šaljem pisma više,

danas je sve elektronski.

Hodam do menjačnice,

da promenim makar valutu,

kad već ne mogu političare.

Nekad hodam jer me obuzme tuga.

Nekad hodam jer me pukne adrenalin.

Hodao sam sa prijateljem po Stokholmu.

Hodali smo po muzejima,

stadionima,

parkovima.

Hodam po sajmu knjiga,

tražim knjige, gledam okolo, hodam.

Hodam sa porodicom i uživam u svakom zajedničkom koraku sa njima.

Hodao sam na moru magistralnim putem do Lidla,

supruga mi je rekla da nisam normalan.

Hodam jer ne podnosim gužvu u busu.

Hodam kad ne moram da žurim kolima.

Hodam jer više ne možemo da se organizujemo za mali fudbal ili basket.

Hodam jer mi je nelagodno da trčim sam.

Hodam po tržnom centru,

i to mi uvek bude naporno.

Kao Liverpul,

nikad ne koračam sam,

po kraju,

društvo mi prave uspomene.

Hodam da bi stigao,

i hodam da bi izbegao.