Ruke su htele da te dodirnu

Krenula sam treci put.

Vec sam znala svaki korak te ulice, svaki odraz u izlogu, svaku senku koja pada na trotoar. Ali ovog puta nesto u meni vise nije moglo da stane. Usla sam . Svetlo je palo preko poda i preko malih biljcica na polici. Mali kaktus je stajao na prozoru kao mali cuvar tog prostora. Sve je bilo isto kao i uvek, a opet drugacije, kao da se vazduh malo savio oko nas.

Ti cutis.

Ja stojim tu i svaka tvoja senka udara u mene. Vazduh titra izmedju nas, prostor se iskrivljuje, svetlo iz izloga baca senke po biljcicama, po kaktusu, po meni. Ruke mi hoce da te dodirnu, da te privuku, da te cuju. Ali su prazne. Kakve su tvoje ruke? Da li i ti osecas nesto sto ne mozes da imas? Disanje mi se uvlaci u svaki kutak radnje, u svaki tvoj trzaj, u svaki tvoj pogled koji cuti. Ti si tu i nisam ni blizu tebe, a opet sve vibrira od onoga sto nije receno. I svaki trenutak je kao zrak koji se razvija i skuplja, kao senka koja se lomi u svetlu, kao dah koji ne izlazi napolje….

Gledam te i pitam se – da li osecas prostor onako kako ja osecam? Da li svaki trzaj srca, svaki zrak vazduha, svaki trzaj senke prolazi kroz tebe kao sto prolazi kroz mene?

Sve je ogoljeno do kostiju. Sve sto nisam smela reci, sada se razliva ovde, dok cutimo. I nema dodira. Nema poljupca. Samo prostor koji drhti, senke koje plesu ,miris drveta, biljcica, vazduha. Samo ti i ja. Samo dah i boja. Samo nesto sto jos niko nije imenovao. A znas sta je najgore? Sto je u tom cutanju bilo vise reci nego sto bi stalo u bilo koji razgovor. Kao da hoce da proveravaju da li si stvaran. Kao da hoce da se uvere da nisi samo jos jedan stih koji sam izmislila.

Ali nisu se pomerile.

Samo su stajale uz mene, pune necega sto nije imalo gde da ode. Ruke su mi htele da te dodirnu.

A kada sam odlazila, ruke su mi bile prazne.

Kakve su tvoje ruke sada?

Da li si osetio kako se prostor malo iskrivio dok sam stajala tu? Kao da vazduh vise nije isti. Kao da se svetlo u radnji malo pomerilo, kao da su senke postale dublje.Kao da je neko pomerio nesto nevidljivo izmedju nas. Gledao si me. Ili mi se samo ucinilo. A ja sam gledala sve sitnice samo da ne gledam previse u tebe. Policama. Drvetu. Onom malom kaktusu koji je stajao tamo kao da zna sve.Disala sam sporije nego inace, da se ne cuje koliko mi srce lupa. I onda sam izasla.

Treci put.

A dok sam odlazila niz ulicu, shvatila sam nesto cudno.

Ruke su mi bile prazne.

Ali nisu bile lake.

Ognjena.