ĆELE-KULA

I ovaj kamen što pred tobom stoji

Nije nema stena što je s neba pala;

To su lobanje naših predaka,

Što kroz kreč i vekove zbore.

To je zid straha što ga dželat sazda

Od živog mesa i vrele krvi.

Iz kreča tog surovog zida

Ne kuka samrt, niti milost prosi –

U njemu grmi neugašen oganj

I prkos mrtve vojske u zenice bije!

To nisu kosti što u zaborav tonu,

Tu goli užas besmrtnošću seva;

U svaki kamen uzidana psovka

umesto peska gnevno peva.

Pogledaj taj strašni mozaik od bola

Nije tek bedem pokorenog roblja,

Nego tvrđava što u ranama gnoji,

Groblje što kao svetionik u mraku gori.

Iz praznih duplja crno sunce gleda,

Gde svaka senka istoriju meri,

Tu gde je smrt skamenjena stala.

Pred zulumom i zlom turskih zveri.

Ova je kula pobeda nad tminom,

Užasan presto što se ka raju uznosi –

krvavi svedok pod nebeskim svodom,

gde gola lobanja do neba prkosi.