Tražim razlog zašto me um vraća tamo gde više nisam
Tamo gde oboje više nismo
Tamo gde lale više ne rastu, gde lepa reč gvozdena vrata ne otvara
Odavno je već svaki kovčeg u ovoj zemlji zatrpan i dobro zatvoren
Tu i tamo neko dođe na groblje da plače nad onim što je bilo i što je moglo biti
Da se otrezni činjenicom da nas više nema
A nakon toga? Sve po starom
Mi se vraćamo robovanju sopstvenom životu
Spoticanju sebe
Svaki lepi tren kao da je već prošao
A svaki loš zaglavljen je u beskonačnom ponavljanju naših umova
I dok vetar raznosi komadiće zemlje po groblju
Negde tamo neko koristi našu reč za ljubav.
Ostavite odgovor