Старобродски мученици

Талијанске страже одбише прелазак,

капија ћуприје за вас затворена,

клети туђинци на висини  задатка

послаше крвнику тијела изнурена.

Умнорне ноге кренуше пут пакла,

пут не би далек, стигоше крвници,

с камама разбијаше очи од стакла,

одсјецаше главе, јаукаше очајници.

Вадише срца, одсијецаше дојке,

у наручју мајки врисак мале дјеце,

у крваву Дрину скакаше дјевојке

држећи се за руке дозиваше Свеце.

Дрина хуча пуна прекланих тјелеса

у задњем ропцу у вртлог их баца,

језив ужас смрти небеса потреса

из суморног непроходног кланца.

Дјецу и старце, мајку, оца и сина

звијери у дивљачком сатраше пиру

од крваве жетве замути се Дрина,

чисте кристалне очи сузе у Свемиру,

одакле ће џелата кап освете стићи

за невиђени пакао у Староме Броду

из кога ће благородни босиок  нићи

да посвети кости пловећи низ воду.

 Мира Којић Ђорђевић