„Tigana“ je jedna od onih knjiga fantastike koja ne nudi beg iz stvarnosti, već postavlja ogledalo u svet koji ne postoji, ali boli kao da je sasvim naš.
Gaj Gavrijel Kej, pisac o kome se, začudo, premalo govori u širim književnim krugovima, u ovom romanu stvara čudesan spoj istorijske stvarnosti i fantastične izmaštanosti. Svet koji gradi liči na Italiju iz doba gradova-država, sa muzikom, vinom, zaverama i tajnama koje se šapuću uz obale. Ali njegova prava tema nije politika, niti rat. Nije čak ni osveta. Tema je pamćenje. I ono što ostane kada se ime zatre.
Nije baš tako jednostavan za čitanje, iako bi se na osnovu svega navedenog trebao steći takav utisak. Meni je bio neočekivano izazovan, ali se na kraju trud isplatio.
Radnja počinje nenametljivo. Bez velike pompe. Upoznajemo likove bez jurnjave, u tišini jutarnjih ulica i razgovora ispod trepćućih svetiljki. Kej nas pušta da hodamo sami, da udišemo gradove koje opisuje, da se vezujemo za reči koje više niko ne sme da izgovori. Svet je okupiran, ali ono što je istinski porobljeno nije zemlja već sećanje na ono što je bilo pre.
Ono što Tiganu odvaja od većine fantastičnih romana jeste odsustvo crno-belih podela. Nema ovde karikaturalnog zla, niti herojstva koje pozira. Ima samo ljudi; istrošenih, odlučnih, slomljenih i potajno verujućih. Kej je majstor suptilnog tona: njegove rečenice nisu stvorene da impresioniraju, već da odzvanjaju. Nakon određenih glava zaista čitajući osetiš tišinu.
Tigana nije roman koji ćete samo pročitati. Jer sam ga pročitao pre dosta vremena, ali i dalje mi prođe kroz misli. To je roman koji ćete nositi sa sobom, možda ne uvek svesno, ali u trenucima kada zaborav preti da izbriše ono najvažnije.
Jer ako ti uzmu ime,
ako niko više ne zna kako se zoveš —
da li još postojiš?
Ostavite odgovor