Sehada Baždarević
Kuće u ljudima
(Sanela Fakić Ćatović, Dve žice, izdavač: Građanski forum, Novi Pazar, 2025.)
Zbirka Dve žice Sanele Fakić Ćatović jedno je od poetskih dela koja se ne čitaju brzo, već polako u tišini i s punim poverenjem. To je zbirka koja ne nudi utehu, već razumevanje; ne donosi odgovore, nego pitanja – i to ona najveća: o čoveku, njegovom poreklu, smislu postojanja, zlu, ljubavi, smrti i stvaranju. Kroz pedeset sedam pesama, autorka gradi intimni kosmos sastavljen od religijskih i antičkih motiva, svakodnevnih slika, filozofskih dilema i ličnih sjećanja. Svaka pesma u sebi nosi neku vrstu „unutrašnje epifanije“ – kratkog uvida u suštinu sveta i čoveka. Tematska višeslojnost i motivska građa ove zbirke konstruisane su na razmeđu svetovnog i duhovnog, sakralnog i profanog, ljudskog i božanskog. Od prve pesme „More“ do završnih „Razdaljina“, čovek u ovoj zbirci stalno stoji između dve suprotnosti – božanskog i zemaljskog, svetog i prolaznog. U pesmi „Korov“ pojavljuje se motiv cveta koji odbija da postane korov, pa time simbolično brani čovečnost u svetu koji sve pretvara u trnje. Ova pesma bi se mogla povezati sa simbolizom, iako tako ne određivanim, u poeziji Vaska Pope. U „Blatu“ i „Blatu ponovo“, ljudsko poreklo iz zemlje i prahovita priroda tela dobijaju i doslovno, ali i egzistencijalno značenje: čovek je istovremeno graditelj i žrtva građenja. Mitološki i historijski kompas u poeziji naše mlade autorice, Sanela Fakić Ćatović, oslanja se na mitološku i literarnu tradiciju, ali je preobražava u savremenu misao. Pesma „Da nije“ povezuje sudbine antičkih junaka (Agamemnon, Medeja, Orfej, Odisej) s univerzalnim pitanjem uzroka i posledice, dok „E-Mol“ i „Petrolejska lampa“ uvode Odiseja, Agamemnona i Penelopu u naše vrijeme – u prostor modernog lutanja, promašenih povrataka i praznih domova. Motiv migracije iz pesme „Migrant“ širi taj arhetip lutanja na čitavo čovečanstvo: pesnikinja vidi sebe kao putnika kroz istoriju, književnost i svet ne zaustavljajući se samo na sopstvu, zato što nam ingerentno ukazuje na duhovni, telesni, bezlični i lični prostor svakog čoveka. Rat, sećanje i trauma obitavaju ovim poetskim prostranstvom ne kao tema, ni kao odnos svijeta i čoveka, već suprotno tome kao odnos sveta u čoveku i čoveka u svetu, tako nam autorica predstavlja prizmu vremena unutar pojavnog i/ili transcedentnog. Pesme „Gušter“, „Blato ponovo“, „Sehvel“ i „Dementofobija“ svedoče o nemogućnosti da se trauma završi – rat se nastavlja u telu, mislima, tišini – u sebi i najzad u višeznačnosti tog pojma, koji uslovljava objektivni korelativ po T. S. Eliotu. Autorka ne piše o ratu dokumentarno, već simbolički: dete sa gušterovim repom traži mrtvog brata, mravlje noge nose teret, a blato postaje kuća i grob istovremeno; ipak autorka ne pristupa ratu faktografski, već opisuje unutrašnju istinu rata, poetskim slikama prevodi stvarnost rata na jezik univerzalnih simbola, što prevazilazi empirijsko iskustvo i ulazi u metafizičko polje umetnosti, gde svaka slika postaje objektivni korelativ bola, gubitka, ali i upornosti života! Dete, mrav i blato predstavljaju arhetipske slike sa zida potrage za sobom i smislom u odnosu na lično iskustvo i univerzalnu metaforu ljudskog stradanja. Zbirka se dotiče i ženskog iskustva – kroz pesme „A-mol“, „A-dur“, „Matrifagija“ – gde se govori o rađanju, žrtvi i tijelu, ali bez sentimentalnosti. Žena je ovde istovremeno i stvaralac i proročica, ali i ona koja nosi bol svijeta!
U pesmi „Vrata“, ljubav je metafora ulaska u svet – kroz drugog čoveka postajemo deo stvarnosti. Poezija sama postaje tema u pesmama kao što su „Eliotova ruka“, „Pukotine“ i „Molske nutrine“. Autorka postavlja pitanje: „Čija sam ruka kad uzmem pero?“ – tražeći sopstveni identitet kroz tradiciju velikih pisaca, ali i kroz čin pisanja kao oslobađanja.
U „Molskim nutrinama“ stoji snažna misao: „Bolesnika prekidaj, a pesnika nikad“ – poezija je, dakle, bolest i isceljenje u isto vreme! Stih Sanele Fakić Ćatović je slobodan, čist, ali gust u značenju, hermetičan, a beo na crnom ili trag crnog mastila na beloj podlozi individualizma, zapravo – doživljajan kao princip dijalektičkog odnosa prisustva i odsustva, odnosno istovremenosti, bivanja, trajanja, postojanja i nestajanja što pesmama daje ontološku refleksivnost ili drugim rečima – prema Hegelu: „Bitak i ništa – jedno su te isto”, što inicira umetničko (poetsko) postojanje u nestajanju. Stihovi Sanele Fakić Ćatović koji su kratki i često bez interpunkcije pojačavaju osećaj iskrenosti i neposrednosti, ali nam govore i o savremenom jeziku i slobodama koje nudi. Koristi se jezik svakodnevice, ali i visoka metaforika: od „metalnog šapata mora“ do „gavranova koji kljucaju utrobu neba“. Motivi prirode (more, polje, cvet, mravi, drvo) ne predstavljaju dekor, već ogledalo duhovnog stanja. Autorkin izraz odlikuje misaona sažetost – svaka pesma deluje kao fragment veće istine. U njenoj poeziji jedna slika nosi ceo svijet! Ova zbirka spaja tri velike poetske sile: mit, pamćenje i vjeru. Sanela Fakić Ćatović uspeva da stvori intimni, gotovo meditativni ton, a da pritom ne zapadne u patetiku. Njene pesme nose i težinu i lakoću — one su filozofske, ali pristupačne. Najveći kvalitet zbirke je iskrenost i smelost izraza: autorka ne beži od bola, smrti i gubitka, ali ih ne koristi za efekat, nego za istinu.
Njene slike ostaju u svesti čitaoca – blato, mrav, korov, petrolejska lampa – kao trajni simboli ljudske upornosti i vere. Čitajući Dve žice, stiče se utisak da je svaka pesma oblik molitve — ne nužno prema Bogu, već prema samom biću čoveka. Autorka se ne boji da dotakne najteža pitanja: zašto postojimo, kako se nosimo s gubitkom, gde završava ljubav? Ova zbirka ne poziva na tugu, nego na svesnost. To je knjiga koja nas uči da „kad uđeš u mrak i on počne da svetli“ Zbirka Dve žice Sanele Fakić Ćatović svedoči o pesnikinji dubokog promišljanja i retke duhovne snage. Njen poetski glas povezuje mitsko i savremeno, religiozno i lično, bol i spoznaju. To je poezija koja nas uči da i u najtamnijim prostorima postoji svetlost — ako dovoljno dugo gledamo.
edamo.
