Nekada je nedostupnost bila prirodno stanje. Ljudi nisu odgovarali odmah jer nisu mogli. Pisma su putovala danima, ponekad nedeljama, i u tom vremenu tišine misao je imala prostora da sazri. Danas je tišina postala sumnjiva. Ako ne odgovoriš, mora da se nešto desilo. Ako se ne javiš, mora da se distanciraš. Ako ćutiš, mora da imaš razlog.
Stalna dostupnost nam je predstavljena kao napredak, ali se retko govori o njenoj ceni. Ta cena nije tehnička, već unutrašnja. Umor koji ne dolazi od rada, već od neprekidne otvorenosti prema drugima. Umor od poruka koje čekaju odgovor, od obaveštenja koja traže reakciju, od osećaja da si uvek nekome dužan prisustvo.
Dostupnost briše granice između javnog i privatnog, između rada i odmora, između misli i reakcije. Čovek više nema pravo na nedorečenost. Sve mora biti brzo, jasno, sažeto. Nema vremena za razmišljanje koje traje, za sumnju koja se razvija, za tišinu u kojoj se misao tek oblikuje.
U toj brzini nestaje ono najvažnije: unutrašnji ritam. Ljudi počinju da mere sopstvenu vrednost brzinom odgovora, brojem poruka, prisustvom u tuđim ekranima. Odsustvo se doživljava kao greška, a povlačenje kao slabost. Kao da je biti sam postalo luksuz koji sebi ne smemo da priuštimo.
Najveći paradoks stalne povezanosti jeste usamljenost koja iz nje izrasta. Razgovori se svode na razmenu signala, a ne značenja. Rečenice postaju kratke, funkcionalne, bez viška. Višak se smatra gubljenjem vremena, a upravo u tom višku nekada je nastajala bliskost.
Umorni smo jer nemamo gde da se sklonimo. Svaki trenutak nosi potencijalni prekid. Svaka misao može biti prekinuta vibracijom. Svaka tišina može biti ispunjena nečim što nismo tražili. U takvom svetu koncentracija postaje čin otpora, a povlačenje akt samoodbrane.
Esej o ovoj temi ne traži rešenje, jer ga nema u jednostavnom obliku. Ne može se isključiti svet, ali se može povratiti odnos prema sebi. Može se ponovo naučiti da se ne odgovori odmah. Da se poruka pročita kasnije. Da se misao pusti da završi svoj krug pre nego što bude izgovorena.
Prava sloboda danas možda više nema veze sa kretanjem, već sa zadržavanjem. Sa sposobnošću da se ostane sam sa sobom bez potrebe da se to opravda. Sa hrabrošću da se ne bude stalno prisutan.
Jer čovek koji je uvek dostupan, retko je zaista prisutan.
