KOMORA

_{#kratkepriče}

Komora

Vratio se kući duboko posle ponoći. Teturajući se po stanu pokušavajući da pronađe prekidač za svetlo, porušio je kristalne vaze i činije, koje je njegova majka brižljivo čuvala i negovala još od dana svog venčanja. Ipak je to miraz koji se u njihovoj kući nasleđivao generacijama po ženskoj liniji. Snažan prasak polomljenog kristala trgao je majku udovicu iz sna. Nije bio prvi put. Ostala je da leži… Ovaj put nije skočila na noge da pomogne tridesetogodišnjem razvedenom sinu da se dotetura do kreveta. Stisla je zube i donela čvrstu odluku da promeni pristup.

Nije spavala ostatak noći. Mirno je ustala ujutro, obukla svoj stari štrikani džemper, lagano ispila šoljicu čaja, kao što joj je to bio običaj. Potom, digla se od stola, uzela kofu, napunila je ledenom vodom i stavila sav led pride koji je uspela da pronađe u zamrzivaču. Ruke su joj bile slabe od rada u fabrici i drhtale od težine kofe koju je nosila u sobu svog sina.

Spavao je. Čitava prostorija zaudarala je na alkohol. Poslednjim atomom snage zamahnula je kofom i polila ga potpuno.

Ostala je da stoji ćutke, stoički, bez obzira na moguće posledice. Kada je sin nakon šoka došao sebi, bes u njemu je kuljao. Skočio je na noge i podigao pesnicu u vazduh. Pogledi majke i sina su se susreli. Njegov prepun besa i frustracije, njen blag, milostiv ali nepokolebljiv. Šaka je visila u vazduhu.

„Operi se i presvuci, čekam te u kuhinji“, rekla je majka razgovetno.

Nakon nekih pola sata demonstrativno je domarširao do kuhinje. Ona je sedela za stolom, šake su joj bile preklopljene, a pogled fiksiran u daljinu. Sin joj se uneo u lice i sikćući kroz zube izrekao: „Šta više ‘oćeš od mene? Firma je propala, posla nema, ona drolja me odmah napustila čim sam ostao bez šuške! Šta misliš da treba da radim? Misliš da si pomuzla svu mudrost sveta, jel? Pogledaj se! Grbaču si iskrivila radeći i koja je vajda?! Neću, bre, da živim sto godina, ako je ovo život!“

Nastao je muk. Majka je ostala nepomična.

„Sutra imaš termin u Domu zdravlja. Još uvek primaš zdravstveno… Proverila sam. Ali pre toga ćeš u laboratoriju, da ti uzmu krv. Ne pojaviš li se kod lekara, promeniću sve brave u kući i podesiti rešetke na prozore.“

Ustala je, navukla stari tamno braon kaput, stavila maramu, uzela ceger i novčanik i pošla na pijacu.

Stajao je sam u kuhinji, u neverici, shvatajući rizik da može ostati bez milosti poslednje njemu bliske osobe. Seo je, zaronivši glavu u šake. Dan i naredna noć u kući protekli su u sablasnoj tišini.

Nije doručkovao. Dok se pripremao za polazak izbegavao je svaki kontakt sa svojom majkom. Napolju je duvao leden vetar. Nakon laboratorije zatekao se na pohabanoj klupi čekaonice u Domu zdravlja. Posle više od dva sata čekanja, konačno je došao red na njega.

„Gospodine, ja sam lekar opšte prakse, ali ovi nalazi i činjenica da Vam koža poprima žutu boju, ukazuju na početnu fazu ciroze jetre. Vama treba mišljenje specijaliste. Treba Vam hepatolog. U našem malom mestu, nema takvih stručnjaka. Moraćete u Klinički centar u glavnom gradu. Dozvolite mi da pogledam kada Vam mogu zakazati termin“, rekla je mlada doktorka sa saosećanjem, jer je poznavala i njega i njegovu porodicu. U varošici svako zna sve o svakome. Ili su ubeđeni da sve znaju.

Unevši podatke u kompjuter saopštila mu je sa tužnim izrazom lica: „Prvi slobodan termin je za osam meseci“.

Gledao ju je u neverici. „Osam meseci?! U glavnom gradu?! Pa to je 250 km odavde! Kako da platim put? Šta da radim osam meseci?“

Uzdahnuvši doktorka je odgovorila: „Ima privatna klinika u susednom gradu. Tu dolazi isti specijalista svake dve sedmice. Morate znati da zdravstveno osiguranje takve troškove ne pokriva. Preliminarni pregled košta 10.000 dinara, ali budite uvereni da to neće biti sve. I znajte, oni primaju samo gotovinu. Želite li da zakažem za Vas?“

„Ne znam još“, odgovorio je pognute glave. „Dozvolite mi da razmislim. Hvala Vam i doviđenja“.

Napustio je Dom zdravlja. Na putu ka kući prolazio je pored lokalne kafane. Tu je bio čest gost otkad je ostao bez posla, a supruga ga napustila.

Na trenutak se zaustavio. Nešto ga je vuklo unutra i kao da to nije bilo dovoljno, gazda ga je ugledao i povikao iz sveg glasa: „‘De si, momčino! Hajd’ na jednu, da se zgreješ. Znaš da si ovde uvek dobrodošao. Hajde, čoveče! Prva je na račun kuće!“.

Odoleo je iskušenju. „Žurim sad, brate. Neki drugi put.“

Tiho je odškrinuo vrata kuće, ušao i izuo cipele. Iz kuhinje je dopirao miris pasulj čorbe. Mesa nije bilo. Već dugo nije osetio ukus mesa. Kročivši u kuhinju, majka se okrenula. „I?“: izgovorila je. Nakon kraće pauze, sve joj je ispričao. Ona je uzdahnula, obrisala je ruke o kecelju i sela za sto.

„Sedi, sine.“ Ramena su mu bila pogrbljena dok je sedeći zurio u pod.

„Što se tiče tih 10.000, skrpićemo mi to nekako. Prodaću staru tatinu kosačicu. Vidi šta taj stručnjak ima da kaže, pa ćemo korak po korak“. Ustala je i otišla do svoje spavaće sobe. Iz starog kredenca izvadila je staru svesku svoje bake i potom se vratila u kuhinju.

„Vidi… Tvoja prababa je bila travarka. Pomagala je ljudima još dok belih mantila nije ni postojalo. Ovde su stari recepti, lekovite trave… Ako počnemo odmah, možda možemo olakšati tegobe.“

Digao je glavu i cinično se iskezio: „Daj ne zafrkavaj me s tim korenjem i semenkama! Treba mi ozbiljna terapija i nameravam sam to da rešim. Ne mešaj mi se.“

Odvukao se u svoju sobu, legao i počeo da vrti u glavi imena prijatelja i poznanika „sa vezama“. Konačno je uzeo mobilni i nazvao starog školskog druga.

Iako nisu bili prisni, takozvani drug je ostvario zavidan poslovni uspeh u varošici. Držao je mesaru, pekaru, najveću kafanu u mestu, ali i jedinu kladionicu. Sutradan ga je potražio.

Školski drug ga je dočekao u loži svoje kafane. Kožna fotelja odavala je otiske pozamašne pozadine uspešnog lokal-biznismena. Tu su se neprestano vodili ozbiljni poslovno-politički pregovori.

„Ne beri brigu, druže…“ Biznismen je okrenuo glavu i podviknuo: „Mala! Daj ‘vamo dva kapućina i dve kisele!“ Osvrnuo se i ponovo posvetio pažnju mukama svog „drugarčine“.

„Mogu ja da ti sredim tog hematologistu, preko stranke. Ipak, neće biti lako. I meni treba tvoja pomoć. Zbog svih ovih pobunjeničkih svinja, najavljuju lokalne i treba nam još glasova. Izvuci tries komada i srediću ti pregled. Ništa neće da te košta. ‘A? Šta kažeš? Odličan dil.“: nacerio se, namignuo i srknuo svoj kapućino.

Potpuno zanemarivši predlog svoje majke, on se odlučio za ovo rešenje. Delovalo mu je pouzdanije.

„Imamo dil.“ Dogovor je zapečaćen čvrstim rukovanjem.

Vreme je odmicalo. Telefonirao je do bezumlja, odlazio od vrata do vrata, ali su mu nažalost nedostajale pregovaračke veštine. Stanje u državi se zaoštravalo, veliki političari su prebacivali svoj imetak na račune off shore kompanija, a on je postajao sve omraženiji i omraženiji u svom mestu. Telo mu je malaksalo, a vene pulsirale pod tankom limun-žutom kožom nalik flis-papiru.

Nakon godinu dana, jedva da je uspevao da se digne iz kreveta. Gledao je vesti… Rat ovde, kriza tamo, ultimatum ‘vamo… Predsednik je izjavljivao i izjavljivao.Preminuo je u snu. Drugar-biznismen je bankrotirao, a hematolog nikad nije ni čuo za njega. Bilo je dovoljno drugih pacijenata, njemu istih. Deset po deset hiljada… Štrp tu, štrp tamo. Majka je organizovala skromnu sahranu i odložila sveščicu sa receptima za biljne lekove u staru komodu.