Infuzija

Infuzija

Ne znam za Vas, ali ja sam ustala na levu nogu, spavala sam naopačke.

Ne smeta mi ona kao ona, u smislu sujeverja, čak je i lepša od desne.

Nego, nekako mi je čudan taj start sa druge strane kreveta.

Da li ste nekada zamišljali da pod i plafon zamene mesta i da šetate po plafonu, pa soba dobije skroz drugačiji izgled?

E, kad sam bila mala, često sam maštala o tome. Tako su mi ćoškovi postajali zanimljiviji. Kad vam kažu: „U ćošak“, pa rešite da se zabavite dok ste u kazni.

E, tako sam ja jutros, naopaka, rešila da se poigram sa svojom perspektivom.

Skuvala sam kafu, pustila radio. Reklamirala bih ga ali ne znam da li smem, pa ću samo opisati zvuk koji puštaju. Večne melodije koje te podsete zašto voliš život. I dok sam uživala u svom jutarnjem ritualu, maštala sam.

Maštala sam o tome da se zemlja nađe na mestu gde je nebo, a da oblaci budu ispod stopala. Da postoji neka sila, ali drugačija od gravitacije. Sila pomoću koje ne propadaš, već lebdiš sa sigurnošću da ti oslonac neće izmaći. Nekada i dok koračamo zemljom nemamo taj osećaj.

Prolazeći tako kroz njih, nailazila sam na neobično drveće sa kog sam mogla da odlomim deo oblaka, kao šećernu vunu. Nekako, mi je um bio neopterećen, lak i čist. Zvezde su mi bile pod nogama. Mogla sam i da se spustimo do njih, bilo je dovoljno samo jako da poželim. Uzela sam koficu i skupljala ih kao školjke, da napravim ogrlicu od zvezda i da je stavim kao ukras uz najlepšu haljinu, pozajmljenu iz neostvarenog sna. Šminka mi nije trebala. Na usnama sam nosila najskuplji osmeh, a u očima sjaj od beskraja. Približila sam sebi i svemir. Da zavirim i u njegove tajne. Ali s poštovanjem, da ga ne uznemirim, nekada se i najveći uplaše od nepoznatog. Svemiru se dopalo što mi je u očima našao ljubav. Ljubav prema svemu, pa i njemu, iako ga ne poznajem. Zavoleo je i on mene i otkrio mi je poneku tajnu. Znao je da ću je čuvati. Osetio je želju moje duše da prihvati i ono što ne razume. Ispratio me je nazad do oblaka, da se ne izgubim u beskonačnosti, lutajući bez granica i poželeo mi sreću.

Nastavila sam da šetam kroz oblake i po oblacima i da postojim neopterećena postojanjem ….

Zvuk svakodnevnice, me je vratio u stvaran trenutak… Pod je bio na svom mestu, kao i plafon.

Imala sam trag mašte na licu, osmeh na usnama i sjaj u očima….

Vratiti život životu i činiti život životom.

Pa i kad dan započne buđenjem na levu nogu…