05.03.2003.
Здраво Рашо.
Писмо о мом одласку у Чикаго ћу почети мојим боравком у Саутемптону, луком која ми се учинила најбољом за полазак бродом за Америку, јер ко зна да ли ћу икада више имати времена за спора путовања. Једноставно ми је било потребно времена да средим своје мисли за нови почетак. Не знам, можда сам и подсвесно изабрао овај начин, као и многи у мојој породици који су из Дубровника кретали даље још од како је пало Ново Брдо, када су кренуле наше породичне сеобе. Ето, Саутемптон постаје моја Капија ка новом свету, мада сам осетио и други, мрачнији симбол. Моја соба је гледала на запад, ка води на Океанском путу и неуобичајено, углавном је било сунчано време. Али, када на крају дана сунце зађе иза зграда, направи се сабласна сенка и открива се Крај света.
Оба јутра сам шетао споредним и уским уличицама које воде до луке. Једино ми је жао што нисам остао дуже, бар неколико дана, да обиђем околину, да у миру осетим са острвом океана говоре…
…У поређењу са мањим и старијим европским градовима, веома снажан утисак ми је оставила сама величина Чикага и модерна архитектура високих небодера. Више о томе ћу ти писати у неком од наредних писама. Али нешто друго ме је потпуно уздрмало. Испоставиће се да је мој менаџер прозорљив. Сећаш се да смо сви питали како ће изговарати моје презиме. Не само што је нашао најбољи начин да ме зове, него као да је знао да сам због морске мучнине, три дана и три ноћи био затворен у својој кабини у унутрашњости брода, слично као Јона у утроби кита.
Ostavite odgovor