Sve reči čujne među senkama krijem,
u ponor bacam taj jezik što plamti.
U sebi mislim: zar opet bdijem
u noć duboku, kad pozni su sati?
Čudna svetlost kroz prozor mi maše,
daleko od sveta, od želja, od snova.
Doziva glasom što zvezde ga plaše,
on beše moj, al’ ne umedoh da
vinem ga tamo gde ljubav je slepa,
dok osmesi blede, a tuga preliva.
Sva obala, crna, u magli sad pliva —
galeb je sinji u mukama celiva.
Nebo zagrmi, tad usne zaneme,
vetar sad huji i telo mi ledi.
Zatvorih oči, teške i snene —
u san utonuh, kad noć izbledi.
Ostavite odgovor