Banaćanka

Vojvodina je ona vrsta mesta koja uči posetioce da svet nikad nije jednostavan, čak ni onda kada je ravan. Vojvodina geografski zaista jeste jednostavna i ravna kao sto kažu.Rasla sam uz tu rečenicu i uz mnogo naroda u njoj ali sam vrlo kasno počela da shvatam  da se ispod te ravnice krije čitava slagalica naroda. Moje mesto, recimo, ima relativno dosta Rumuna i Mađara, ali nikada nisam čula na ulicama sopstvenog grada široko rasprostranjen bilo koji jezik osim srpskog. Kada odete na nasumičnu benzinsku pumpu u Senti – obratiće vam se na mađarskom ako se ne javite prvi na srpskom. Prebaciće se vrlo brzo na srpski kada shvate da se stidljivo smeškate i trepkate, ali za moju ličnost je skoro svaki prelazak Tise kao svedočanstvo tog nesvesnog postojanja šarenosti u Vojvodini koji sam znala u teoriji da postoji, ali ne i u praksi.

Granice se ne vide samo u reci. One se čuju u akcentu, osete u kuhinji i prepoznaju po tome da li se nešto „sprema“, „kuva“ ili „pravi“. Srem, Banat i Bačka nisu samo geografske podele — to su tri različita raspoloženja. Srem je pomalo brdovit, s glavom okrenutom ka Fruškoj gori i srcem punim vina, pesme i domaćinskog razgovora. Tamo se govori glasno i pamti se duže.
Bačka je široka, bogata i samouverena, sa gradovima koji liče na srednjoevropske razglednice i selima u kojima se zna red, raspored i satnica. Tamo se tradicija nosi uredno, kao ispeglana košulja za nedeljnu liturgiju ili misu. Zavisi šta ko preferira.

Banat je druga priča. On je vetar. Otvoren, tvrdoglav i pomalo surov. Banat ne skriva svoje ravnice niti svoje ljude. Sve je izloženo — i kuće i misli. Ako se ne dopadneš nekome iz Banata – znaćeš odmah. Ako te zavole, isto ćeš znati. Bez mnogo uvijanja. Bez brda da te zaštite od košave. Banat i Banaćani beše voljeni od strane Marije Terezije koja je zaista mnogo izgradila gradove koji nisu tako dugo ili često bili mađarski. Banaćani beše nevoljeni od strane ostatka Vojvođana. Zašto? Bije nas loš glas da smo ludi.
Banat, za razliku od drugih krajeva, nikada nije nastajao slučajno. On je pravljen. Merio se, crtao, naseljavao planski, kao da je neko rešio da ravnicu pretvori u nacrt. Dovodili su ljude iz raznih krajeva, davali im zemlju, obaveze i pravila. I svi su morali da funkcionišu zajedno, bez obzira na jezik, veru ili poreklo. U takvom prostoru nije bilo mesta za suvišne reči. Nisi mogao da se osloniš na brda, ni na prirodne granice (a ni na veštačke koje su se u ne tako dalekoj i ne tako bližoj prošlosti menjale po Banatu).
Banaćani su zato postali ljudi koji ne nude sebe na prvu. Ne smeju se dok ne osete da je bezbedno. Ne govore mnogo, ali pamte. I ne obećavaju ono što ne mogu da ispune. U krajevima gde se toplina meri glasnoćom, to je zvučalo kao hladnoća. U mestima gde se ljudi dopadaju jedni drugima na rečima, Banat je delovao kao kvar.

Drugi delovi Vojvodine imali su luksuz spontanosti i dugačkog fruštukovanja. Srem je imao brda da zakloni i vino da razveže jezik. Bačka je imala gradove koji su se takmičili u eleganciji i redu po tome ko će imati veću i lepšu crkvu. Banat je imao vetar, pravila, odgovornost i bolnice (i to ne bilo kakve). Nije učio ljude kako da budu simpatični, već kako da opstanu.  Zato se za Banaćane govorilo da su teški, surovi, nezgodni. A zapravo su samo bili precizni bez lepih rečenica od tri minuta i bez dugog fruštukovanja.
Nisu menjali naglasak, nisu ublažavali stav, nisu se objašnjavali. Učili su da stoje čvrsto na zemlji koja je uvek bila otvorena i izložena. I da budu ono što jesu, čak i kad to drugima nije prijatno….A ja sam iz tog kraja. Iz ravnice koja ne umiljava, već ogoli. I tek sada shvatam da taj loš glas možda nije kazna, nego formula za jednu veliku nejednačinu svrstanu u oblast demografije. Nejednačina čije rešenje nisu uspeli da mi daju ljudi, istorija, pa čak ni ostale dve teritorije voljene mi Vojvodine, ali razliku sam osećala što sam više zalazila u njeno srce.

Ja sam odrasla tamo gde Banat najviše liči na sebe — u južnom delu te ravnice. U  Južnobanatskom okrugu, gde su nam glavno obeležje zaista košava i neuropsihijatrijska bolnica. Polovina mojih predaka zaista pripada Banatu. Druga polovina se tokom neželjenih selidbi iz južnih krajeva slučajno našla na mestu gde ću biti rođena i odrasti – kao i dosta drugih porodica koje su došle.
Mnogi od nas kod kuće slušaju više kraći kosovsko-resavski dijalekat i imaju jako malo veze sa onim koji stoji u literaturi za naš kraj, kao i za ostale delove Vojvodine. 
Imam poznanike po Sremu i Bačkoj i vidim velike sličnosti među njima i karakteristične razlike sa njima. Svima nam je zajedničko jedino što ne volimo glavni grad sa gužvom koju on nosi i što ne volimo da vozimo po brdima i planinama. Njima je u glavnom zajedničko što ne vole Banaćane i to je neka interna šala, tema među svima njima koju još uvek nisu podelili sa mnom u pravom smislu te reči. 

Kada sam letos bila u okolini Kosjerića, slušala sam ispred jedne škole bajkera kako priča sa svojim drugarima. Kako sam nedeljama bila okružena istočno-hercegovačkim dijalektom,moje uho osetilo je nešto poznato u govoru bajkera. Prišla sam masi ljudi, čekala da završi svoju kratku priču i upitala: „Izvinite, da li ste Vi iz Banata?“ srećna što ću posle mnogo nedelja videti nekog iz Vojvodine na mestu koje nije karakteristično za tipičnog ravničarskog čoveka. 
Čovek me je pogledao i nasmejao se pre nego je izgovorio : „Ne, zašto?“ 
Odgovorila sam : „Učinilo mi se po akcentu da ste iz Banata.“odgovorila sam blago nasmejana.
„Mi smo iz Rume. Mi ne volimo Banaćane, samo Banaćanke koje često ženimo.“nasmejala sam se neprijatno na njegovu šalu i napustila mini moto skup u sred bela dana. 
Tada sam se zapitala : Da li je ovo bila samo neprijatna fora jer nije znao šta smešnije da kaže? 
Namrštila sam se dok sam se odaljavala od škole i prisećala se jednog nasumičnog razgovora od pre par meseci. 
Poznanik koji radi u bolnici Kanjiže mi je u šali rekao : „Kada pacijent dođe iz Novog Kneževca, taj već ima jednu dijagnozu pre pregleda.“ 
To je bila pošalica na račun mog kočoperisanja „Ja sam najvećim delom Banaćanka.“ali nisam razumela njegovu foru.  Kasnije sam shvatila. Tisa je razdvajala nekoliko gradova. Bečej i Novi Bečej, Sentu i Čoku i na kraju Kanjižu i Novi Kneževac. Možda ima još primera koje nisam još uvek otkrila, ali prvi parnjak beše mađarski, a drugi beše turski. Tisa je bila granica. Tisa je danas takođe granica između Bačke i Banata. Prvi grad u paru je bački, a drugi je banatski.  Poznanik je bacio foru na kontu toga da čim dođe pacijent iz Novog Kneževca u Kanjižu, to znači da ima jednu dijagnozu – da nije normalan. 
Našla sam naravno i treći uzorak : poznanica koja radi u Senti. Pitala sam je nešto o toj dinamici Banat-Bačka. Obrazložila mi je prvi deo mog pitanja : „Kada sam došla na razgovor na posao, pošto sam prethodno radila u Novom Bečeju, prvo direktorkino pitanje je bilo : „Kakvi su klijenti u Novom Bečeju, pošto kad nam ovde dođu Banaćani u Sentu moram psihički da se pripremim?“ „
Gledala sam u taj čet zbunjena i ušla ponovo u pretragu koja je već neko vreme trajala po pitanju te teme. Malo zbog lične zainteresovanosti, malo zbog knjige koju sam pisala i radnje koja je bila smeštena u tom nekom potezu ali sa Bačke strane. 
Odgovorila sam : Ali Senta pripada severnobanatskom okrugu?? 
Dobila sam odgovor : Samo administrativno. Priča se da je ta podela bila napravljena za vreme Miloševićeve vlasti. Kako ne bi mađarsko stanovništvo u nekim okruzima bilo većinsko, Senta je svrstana na primer u severno-banatski okrug iako po geografskoj podeli pripada Bačkoj. 

Češala sam se po glavi ceo minut od ovih komplikacija koje mi je Vojvodina u prirodnom i društvenom smislu pravila u glavi. Nisam dobila nikakav konkretniji odgovor na pitanje : Zašto ne volite Banaćane? 

Svoj kulturološki šok, doživela sam jesenas na ulicama Bečeja kada sam po ulicama više čula mađarskog nego srpskog. I kao što rekoh, moja optšina ima selo koje celo funkcioniše na mađarskom jeziku i moja je anomalija što nikada nisam kročila ciljano u to selo da osetim energiju i jezik naroda koji ima moju omiljenu kuhinju. Nisam očekivala samo prisutnost mađarskog jezika samo u tolikoj meri. U Bečeju, nisam osetila nikakvu sličnost ni sa Srbima ni sa Mađarima.   Riblja čorba se jela kod Mađara sa posluženim makaronama sa sirom koje se dodaju u riblju čorbu.
U Bečeju sam,takođe, osetila jednu vrstu gordosti i netolerancije koje nisam osetila ni u jednom delu Banata. Ovako je to bilo: 
Vozila sam perfektno po propisima. Posle dva sata vožnje od Pančeva do Bečeja, bešika je počela da me popušta. Sve vreme sam bila savestan vozač – znači nisam se bahatila ni sa brzinama ni sa preticanjem. Kada sam prešla Tisu ugledala sam grad u koji sam već dva puta ulazila. U daljini se videla zamagljena katolička crkva i nazirala opština. Trokraku crkvi iz tog ugla i te brzine nisam uspela da uočim, ali sam planirala u povratku svog puta da svratim do trga.
Ugledala sam dve pumpe sa leve strane : crvenu i plavu, a između njih dve – policijski auto. Prestala sam odavno sa klinačkim strahovima da ne zalazim blizu policije ako ne moram, jer nisam smatrala da ću uraditi bilo šta loše. Imala sam svoju traku, traku iz suprotnog smera i jednu traku između za koju sam mislila da pripada meni. I razume se, izlizanu punu liniju ka pumpi koju moj mozak nije registrovao. Ka pumpi nije postojao bilo kakav minus i ja sam skrenula levo. Kako sam to uradila, čovek sa vozačevog mesta iz policijskih kola je izašao i pokazao mi svojim magičnim štapićem da dođem ispred. 
Polusvesna toga šta sam uradila, naravno prišla sam i stala između dve pumpe do policajca. 
„Izvinjavam se, nisam ovo namerno uradila, ja sam mislila da je ta traka bila za pumpu.“rekla sam ja odmah pravdajući se. 
„Nema izvini, saobraćajna i vozačka.“ klimnula sam glavom svesna da ću da platim neku kaznu. 
S obzirom da ih nisam imala od ranije, počela sam da vadim dokumenta i bila u fazonu „mora valjda nekada i ovo da se desi, šta da se radi“. 
Kada mi je pregledao dokumente, sa njegovih usana išla je sledeća rečenica : 
„Ovako, Jelena, Vi ste prešli preko pune bele linije i isekli drugu traku što se svrstava u nasilničku vožnju. Za to ide kazna u velikom broju poena i oduzima Vam se vozačka dozvola na šest meseci. Moraćete da idete kod sudije .“Pre reči sudija je stajao neki opisni pridev. I mislio je na sudiju koji se nalazi u Bečeju.
Gledala sam ga bleda kao krpa kada je to ispričao i bila u fazonu : razapnula sam ovu varoš na pet ipo poglavlja u svojoj knjizi i opisala je u punom njenom sjaju, da bi sada uprava ovog grada koristila moju prostornu zbunjenost protiv mene same? 

„Gospodine, ja nisam odavde, vidite to po tablicama, a i vidite da sam zbunjena. Moja namera nije bila da isečem nekoga, na kraju krajeva ja sam Vas videla jer je pregled na ovaj teren čist, svesno sam skrenula ovde iako sam znala da ste tu. Ko normalan bi to uradio ako zna da je ovo kazneno delo? Meni je Bečej samo usputna relacija, nisam ugrozila nikog, ne ponašam se bahato kao vozač…„napravila sam pauzu i rešila da još malo verglam koristeći sopstvenu zbunjenost da pretvorim u nevinost „Ne znam da li Vi imate uvid u moje ranije kazne, ako imate otvorite ih videćete da nemam ništa za ovih šest godina vožnje. Nisam bahata kao vozač, da li Vam uopšte delujem ovako kao neko ko je imao nameru da počini nasilničku vožnju?“ trudila sam se iz petnih žila da ne trepkam i ne budem bezobrazna, već da budem mrtva ozbiljna i ljubazna. Ljubaznost, osobina koju sam najviše cenila kod ljudi nije postojala u nadrkanom stavu ova dva teletabisa od policajca. 
„Gde putujete?“ upitao je čovek ispred mene. 
„U Sentu.“odgovorila sam. 
„Kod koga?“ namrštila sam se na njegovo pitanje. 
„Porodične obaveze. Šire porodice.“uzvratio mi je mrštenjem na moju neodređenost. Kasnije sam razmišljala da li je to pitanje bilo namenjeno interesovanju ili mi je dao prostora da se pozovem na nekog. 
„Pa zašto ste skrenuli ovde levo, trebalo je tek na raskrsnici?„upitao je. 
„Vozim već dva sata, vidite odakle po tablicama. Piški mi se – htela sam na pumpu.“ odgovorila sam i dalje potpuno ozbiljna i nimalo bezobrazna.  Nisam mu ni najmanje bila smešna ni prijatna i sve vreme sam držala to u svesti.
„Da li radite?“
„Ja sam student.“ trepkala sam svesna da će mi odrati kožu i da me neće sačekati da odem na bankomat ako ne budem imala dovoljno.
„I šta ćemo sad?“ upitao je. 
„Da se dogovorimo.“ izgovorila sam tu prljavštinu gledajući u prazno. Nikada nisam verovala da ću ja doći u ovu poziciju. Pogotovo ne u Vojvodini. Pogotovo ne u varoši koju sam jako volela iz ličnih razloga. 
„Hajde da Vam pokažem šta ste uradili, pa će Mićko da odluči.„zakoračio je. Ja sam ga gledala zbunjena iz auta. Pogledala sam u Mićka, policajca na suvozačevom mestu. Sada bi bila fora da izađem iz auta pa da me kazni i zbog toga. 
„Smem da izađem iz auta?“ izbečila sam se pokazujući mu da sam naivna ali ne i glupa.
„Smete.“ nasmejao se tada prvi put. Izašla sam, teatralno bez oblačenja jakne u dugoj crnoj haljini koja je izgledala sve, samo ne za porodične prilike. Crvena mašnica mi se klatila u kosi dok sam šetala do početka skretanja na pumpu.Trudila sam se da šetam kao po pisti.Ubeđivala sam sebe da je privilegovan što sreće nekog poput mene ko ga ne psuje na nekoliko mađarskih psovki koje sam slučajno naučila i koje su bile vrlo slikovite, kako se ne bih osećala anksiozno i kao žrtva.
On mi je ekspertski objašnjavao šta sam uradila na skretanju i pokazivao mi onu poluizlizanu punu liniju. Ja sam stajala kao saobraćajni znak i čekala da završi svoju recitaciju. Kada je završio, otišla sam do „Mićka“. On mi je dao dokumente i rekao : „Donesi mi nešto sa dokumentima i možeš da ideš.“ 
Klimnula sam glavom i ušla u auto. Pogledala sam još jednom policajca na suvozačevom mestu „Mićka“ i teletabisa koji je pecao neku novu devojku koja je načinila potpuno istu grešku kao ja. 
Uzela sam evre koje sam imala i učinila kako je policajac rekao.  Maestralno je uvukao to u džep i klimnuo mi glavom. 
„Kako ne bih načinila još jednu grešku, objasnite mi kako iz ove pozicije da uđem na ovu crvenu pumpu levo, zato što mi ovde stoji zabranjen smer.“trepkala sam sada već bezobrazno dajući prostor i Mićku da malo ispadne pametan. Kako da se zapostavi drugi policajac?
„Sada možeš na pumpu kako hoćeš.“ odgovorio je nasmejan od uha do uha. 
Uzvratila sam mu osmehom, klimnula glavom i otišla na pumpu u smeru koji mi je bio zabranjen. Crvena pumpa nije imala toalet, naravno da mi teletabis to nije rekao, iz besa nisam želela da prelazim do plave jer su i dalje stajali između i kažnjavali onu jadnu devojku.
Ispušila sam dve cigarete pogleda punog besa razmišljajući o tome „zašto?“. 
1.Zašto se ovo meni desilo?
2.Zašto nema one vojvođanske ljubaznosti o kojoj svi toliko pričamo?
3.Zašto ne vole Banaćane? 
Gledali su me kao da nisam normalna. 
4.Prešla sam još jedno moralno načelo koje mi se gadilo samo zato što sam lično smatrala da nisam uradila ništa loše. Nisam nikoga ugrozila, moja namera nije bila loša. 
Daleko od toga da sam ceo Bački svet i voljeni mi Bečaj posmatrala kroz ove teletabise, ali osećala sam se kao da ne vole što sam tu. Osećala sam se nepoželjno sa previše zadiranja koje su mi namere u njihovom kraju. 
Kada sam to ispričala poznanici, rekla je da se svi Bečejci tu redovno okreću i da uopšte nije velika stvar.  Gledala sam u prazno dok mi je to pričala, jer je dete u meni bilo kivno. Sutradan u povratku nisam prošetala Bečejskim trgom. Nisam želela da osetim još bačkog gostoprimstva na koje sam i dalje bila ljuta.
Pitala sam je ponovo isto pitanje kao od pre par meseci : „Zašto ne volite Banaćane?“ 
Odgovorila je : „Ne znam. To je prosto oduvek tako.“
Nisam želela tog dana da obilazim Sentu, odlazili smo samo po neophodne stvari za večeru i druženje. U obilju stranog jezika gde sam stajala samo kao saobraćajni znak, nepoželjnost koju sam osetila na ovom područiju samo je produžila svoj rukav. Smeškala sam se nepoznatim ljudima i nepoznatom jeziku dok je drugarica komunicirala. Nisam čula ni reč svog maternjeg jezika sem od nje. 
Dok sam se vozila kući, shvatila sam da me nije zapravo povredila kazna, ni pare, ni poniženje. Povredilo me je to prepoznavanje. Onaj pogled koji ne pita ko si, već odakle si. Onaj kratki rez u kojem prestaješ da budeš pojedinac i postaješ primerak. Banaćanka. Sumnjiva kategorija. U Banatu smo navikli da nas ne vole. Nismo navikli da nam to pokazuju bez razloga. Kod kuće se neprijatnost rešava tišinom, eventualno ironičnom opaskom, nikada sitnim ponižavanjem sa kilometarskim pitanjima i rečenicama. Možda zato nisam umela da se snađem u toj bačkoj verziji moći, u toj potrebi da se red pokaže kroz strogoću, a autoritet kroz pritisak i prefinjene rečenice i sudije.  Počela sam da razmišljam da li nas stvarno doživljavaju kao „lude“, ili samo kao ljude koji se ne uklapaju u njihov ritam. Jer Banat ima svoj tempo-tempo koji je ovde drugačiji. Možda je problem u tome što Banat ne igra igru dopadanja. Ne zna da se umiljava, ne zna da se pravda, ne zna da se predstavi lepše nego što jeste sa golim vetrom. I dok se drugi krajevi Vojvodine takmiče u tome ko je prijatniji gost, ko je bolji domaćin, Banat stoji po strani, sa rukama u džepovima, i gleda da li ćeš izdržati vetar i promene koje diktira ostatak. Jednim diktatom ceo Banat i beše podeljen – na rumunski i srpski. Da li i i rumunski i mađarski Banat muče istu muku kao i mi? Da li se i oni nazivaju ludacima?

Bilo kako bilo vetar nikada ne bira. Ne zanima ga ko si, odakle si, ni da li si „njihov“. I možda je to ono što nas je oblikovalo — ravnodušnost prirode prema našim pokušajima da budemo posebni. U Banatu se opstaje, ne dokazuje. Dokazuju se i vode bitke na nekim drugim mestima. Zato se ljudi sa druge strane Tise možda plaše te naše tišine i direktnosti. Zato mu se nije dopalo moje direktno objašnjavanje situacije, želeo je da je pakujem i da se umiljavam. 
Možda im delujemo kao kvar u sistemu koji funkcioniše na lepim manirima i nepisanim pravilima. 

Kako su mi točkovi došli na teritoriju Novog Bečeja (Banata) počela sam da shvatam – istina je da sam odrasla u prostoru koji me je naučio toleranciji mnogo pre nego što sam znala tu reč da izgovorim kako treba. U Banatu su me učili da se za Badnji Dan ide i korinđa i kod onih koji pevaju na neki drugi dan korinđaške pesme, i kod onih koji ga slave po drugom kalendaru. Da se zna kada je slava, a kada kirvaj. Da i mnogi banatski Rumuni slave slavu da bi mogli jedni kod drugih da idemo na slave. Da se ne pita zašto neko posti drugačije, niti zašto u kuhinji miriše na papriku, kim ili mirođiju. Da se ne gleda čovek prema tome odakle je i iz kog dela Srbije. 
Naučila sam da volim mađarsku kuhinju, rumunsku tvrdoglavost, slovačku preciznost i srpsku borbenost.
Banat me je naučio da razlike nisu pretnja, već uslov opstanka. Jer Banat nikada nije bio jedno. Nikada čist. Nikada jednostavan. Bio je vojna granica, eksperiment, poligon za careve i carice, mesto gde su ljudi dolazili ne zato što su hteli, već zato što su morali. I od tih moranja napravili su život. Bez patetike. Sa mnogo rada.

Srem je imao istoriju koja se oslanjala na brda i manastire. Bačka je imala gradove koji su rasli prema Beču i Pešti, prema redu i estetici. Banat je imao plan, lenjir i vetar. I ljude koji su morali da nauče da se oslone jedni na druge, jer nisu imali ništa drugo. Zato ja ne mogu da ne volim taj kraj, ma koliko me nekada bolela njegova grubost. Ne mogu da se odreknem mesta koje me je naučilo da ćutim kada treba, da govorim jasno kada govorim i da ne očekujem da me svi razumeju. Ne mogu da mrzim grad zbog jednog dana, niti Bačku zbog jedne nepravde, jer bih tada izdala sve ono što me je Banat naučio — da se svet ne deli crno-belo, čak ni kada je ravan.

Možda nas zaista ne vole. Možda nas pogrešno čitaju. A možda im samo smeta to što se ne trudimo da budemo lakši nego što jesmo, ili zaista jesmo ludi za njihov kapacitet? I to je u redu. Ravnica ne mazi, ali te nauči da stojiš pravo. Iz kraja sam gde se ljudi ne nude na prvu, ali ostaju kada treba. 
Što više Vojvodine otkirvam, to više saznajem da inspiracija koju osećam dok sam u njoj nema kraja. A Bečej? Bečej će ostati grad koji sam volela, inspirisao me je, pa me je naljutio, pa me naučio da ljubav prema prostoru ne sme da zavisi od jednog lošeg dana ili teletabisa. Od par loših ili ludih ljudi.Kao i život — ne staje zbog jedne greške na raskrsnici ili loše predrasude koja ne zavisi od mene, već od dobrote i osvešćenosti osobe ispred mene. Ili u njihovom slučaju, od moje ludosti.  Na kraju današnjeg dana kada analiziram jučerašnji, Bečej me je ponovo nagradio inspiracijom, samo ovog puta na drugačiji način u vidu nečeg ličnijeg i manje objektivnog.