Krompirići

Sanja sprema omiljeno jelo svog sina: u tepsiju na malo ulja stavlja krompiriće narezane na kolutiće, šargarepu na kolutiće, šoljicu kukuruza šećerca i šoljicu graška, začini, doda malo vode i stavi u rernu na sat vremena. Posle ih povremeno promeša i po potrebi dosoli. Dok sprema ručak, razmišlja o jednom drugom jelu, isto tako jednostavnom: krompirićima sa pirinčem koje je spremala njena baba po majci, Javorka. Ništa slađe od tih krompirića.

Baba nije bila bogzna kakva kuvarica. Ako se dobro razmisli, jedino što je stvarno umela da spremi bili su uštipci i ti krompirići sa pirinčem. Krompir je uvek bio onaj najsitniji, onaj što ostane posle vađenja i sortiranja, pa se skupi na gomilu i u selu bari i meša sa jarmom, za svinje. Ali baba Javorka bila je toliko štedljiva da je to prelazilo u škrtost: gomilu tih krompirića bi po sat–dva strpljivo ljuštila i sekla na kolutiće, spremajući ručak za njih desetoro. Krompir, pirinač, voda i nešto začina — i to je to. Škrticom ju je život napravio.

Javorka je rođena u imućnoj porodici, ali je bila sitna, mršava i bolešljiva, što nije bila prednost za devojku udavaču sa sela. Njena majka Smilja ceo život se kajala što nije pošla sa mužem i sinom da vidi gde daju dete, jer su oni videli samo stoku, nešto imanja i novu kuću spolja — tek izgrađenu, praznu i šuplju kao pećina. Na slici sa venčanja muž Stanimir, Sanjin deda, u seoskoj je nošnji, a baba Javorka u gradskom kostimu i sa nakitom. Javorka je donela i spremu: vez i čipke koje je pripremala za miraz još od svoje šeste godine. Ali sve je pojela dugogodišnja nemaština, pa su ostala samo dva vezena krevetska čaršava, prebacivana preko kreveta isključivo za praznike, jedna jastučnica i par starinskih peškira. Sve ostalo je prekrajano, prešiveno i pretvoreno u odeću. Čipke su skidane i od njih pravljene kragnice za ćerkine težinjave košulje koje grebu i telo i dušu.

Bio je period, nekoliko godina posle rata, kada je postojala nada u bolji život. Stanimir je bio u podoficirskoj školi, dobili su stan i imali toliko hrane da su se trogodišnja ćerkica i šestogodišnji sin gađali keksom i kockama šećera. Ali Stanimirova preka narav poslala ga je na jednogodišnju robiju: razbesneo se i istukao vojnika. Javorku i decu niko nije dirao niti isterivao iz stana; imali su i neku pomoć, ali Javorka je, umesto da potraži posao i ostane u gradu, odlučila da se vrati u selo, kod svekra i svekrve, u praznu kuću sa podom od nabijene zemlje.

Nije Javorka bila borac kao njena majka Smilja. Kad je čula da su joj oba sina, mobilisana pred kraj rata od strane partizana, poginula u borbama u Bosni, Smilja je naredila  mužu da upregne volove i da krenu sa zapregom da traže mrtve sinove. Našla ih je i vratila da ih sahrane u rodnom selu. Njihovu decu, koja su za njima ostala, očuvala je. Jedna snaja se preudala, ali unučići su ostali i odrasli kod nje. Muža je nadživela i do poslednjeg trenutka upravljala celom kućom, iako je poslednjih desetak godina života, zbog jakog artritisa, provela u krevetu i sa štakama.

Ne, Javorka nije bila kao njena majka. Ceo život je ćutala i trpela: batine i pobačaje, odlaske u nadnicu, buđavu proju i surutku za jelo. Za muža, radio ili spavao ceo dan, uvek je morala da bude spremna dobra, preslađena bela kafa i pavlaka pokupljena sa svežeg, nekuvanog mleka tog jutra.

Unučići se ne sećaju da ih je ikada pomilovala, mada nije smela ni da ih tuče. Ako bi im kupila čokoladu, to bi uvek bio najmanji eurokrem. Podelе sa groblja krila je da za sledeću daću ne mora da kupuje nove. Sanja se seća da je svega dvaput dobila od babe poklon, i to kada je bila u Banji — već u vreme kada su počeli malo bolje da žive. Ali do kraja života baba je staru odeću prekrajala i prešivala dok god je mogla, dok ne bi bila sva u rupama; nove peškire čuvala da ih podele kad muž ili ona umru, pa ni za unuke nije imala nove, nego neke grube i pocepane. Ušteđeni novac krila je na sto različitih mesta, ponekad i sama zaboravljala gde ga je stavila. Stalno se sa Sanjom, najstarijom unukom, svađala. Babino je bilo: ćuti, trpi i radi. Ali Sanja, koja je sa roditeljima radila i pomagala, i po celo leto na raspustu čuvala ovce, nije htela samo da radi — htela je i da se odmori, a posebno nije htela da ćuti i trpi.

Nisu se Sanja i baba Javorka volele, ali je Sanja, već odrasla i zaposlena, ipak nekih mesec dana brinula o babi. Sanja je spasila jedno psetance sa ulice koje su udarila kola, a vozač ga je ostavio da se pati. Lečila ga je, čuvala par meseci u stanu i onda ga odnela u selo. Baba ga je prihvatila zato što je bio mužjak i zato što joj je obećano da neće mnogo da poraste — što znači da neće mnogo ni da jede.

Jedne večeri baba je pošla da nahrani psa, ali, škrtica kakva je bila, nije htela da pali spoljno svetlo, da ne troši struju. U mraku je pala preko kolske rude i polomila kuk. Deda je tek tri sata kasnije primetio da se ona ne vraća i pronašao je povređenu u dvorištu. Kuk joj je uspešno operisan, ali neko vreme hodala je sa štakama i nije mogla ništa sama.

Bilo je zimsko vreme, sve poledilo, seoska kuća bez kupatila, sa poljskim toaletom, grejala se samo jedna prostorija. Sanjina majka dovela je svoju majku na oporavak u grad, u stan, na mesec–dva. Pošto je i Stanimir već bio bolestan, Sanjina majka više je bila po selu u brizi oko oca, a Sanji je ostalo da se stara o babi.

Svađale su se svakog dana. Baba je pričala o svom mužu i životu onako kako ga je sama videla i doživljavala — sve dobro i najbolje i kako treba, što je za Sanju bila velika laž.

Jedne večeri trebalo je babu okupati. Baba Javorka se svlači i pita Sanju:
— Pa kako možeš da kupaš ovakvu babu? Zar ti nije gadno?

Sanja uzdahne i kaže:
— Baba, ja tebe ne moram da volim da bih se brinula o tebi. Ti znaš da sam ja spasila i lečila ono kuče sa ulice, zbog koga si i ti nastradala. A sada ti treba pomoć, a ipak si ljudsko biće — kako da ti ne pomognem? Osim toga, spavamo u istoj sobi.

Sanji je, dok razmišlja o svemu tome, žao. Nije joj žao babe koja se oporavila posle operacije, dedu nadživela, njegovu penzijicu nasledila i krckala po svom, praunuke dočekala i doživela skoro devedeset godina.

Sanji je žao što je  recept za krompiriće sa pirinčem zauvek izgubljen.