„Човече, помислих, у каквом све ужасу човек може да се нађе. Ужас који човек приреди другом човеку. Седео сам на обали језера и ћутао о томе. Стигао сам ту из средине сталних ужаса које људи приређују другим људима. Пун је свет ужаса које људи приређују другим људима. Пун је свет тих вечитих ужаса. Пун је свет таквих средина. Доба информације. Доба говнарије. Продаја срања. Доба равнодушности заувек. Доба ситнодушности последњих неколико хиљада година.“
Када ми је „Комо“ дошао под руке, помислила сам управо супротно: „Човече, у каквој све лепоти човек може да се нађе“. Лепота мисли, језичког израза, лепота стила и, дабоме, лепота Белађа. Када сам прочитала да је и сам боравио на Белађу где је пио до изнемоглости, те након тога остао непокретан месец дана, кретао се уз помоћ штапа и практично изнова учио да хода, онда ми је постало јасно зашто инсистира на лакоћи покрета. Не пориче да има доста његовог живота у романима. Што би рекао Албахари највећи проблем писања, али у исто време и његова највећа привлачност јесте у томе што писац заправо увек пише о себи.
Не сећам се да сам наишла на писца који толико воли ходање, осим Хандкеа. Код Ваљаревића све је покрет. Ходање је благодат, то је драгоценост која се не подразумева. И сву лепоту Белађа и брда Трагедија (какав парадос, Трагедија и лепота), сагледавамо у покрету главног јунака. Он шета, и у том континуираном ходању и ми заједно са њим осећамо мирис чемпреса, шетамо поред језера, посматрамо великог златног орла, освајамо брдовите улице села.
У роману се, наизглед, не дешава ништа спектакуларно, али се у тој недогађајности дешава живот. Приповедач је ходач и посматрач, писац, добитник једномесечене стипендије Рокфелерове фондације. Свесно, настоји да не ради баш ништа, понајмање да пише. Лешкари, хода, пије, пије у свим приликама („Али још веће уживање од тога било је ипак не радити ништа, не чинити ништа, само држати очи отворене, и слушати, и водити рачуна да нешто не промакне“).
Поред њега пролази плејада ликова, углавном научника и углавном богатих, из најразличитијих делова света. Неки су му симпатични, неки не. Много му је симпатична Алда која ради за шанком и код које радо одлази на вино, добро и скупо вино. Како она не зна енглески, а он не прича италијански, споразумевају се – цртањем. Њихова комуникација се развија, расте, њихови цртежи су све богатији и живописнији, а однос постаје обојен привлачношћу и пријатељством.
Ваљаревић не воли крупне теме и не претендује на велике идеје, не саопштава велике истине. Али сам тај моменат нам говори да имамо посла са великим писцем. Он не настоји да фасцинира, приповеда неусиљено, ненаметљиво. Запажа детаље и уочава социјалне разлике. Он прича причу о кравати коју му је нелагодно да стави јер је није ни носио, али правила виле у којој је одсео то налажу. Упознаје нас са богатим и високообрaзованим људима са којима седи за столом виле и од којих настоји да побегне, иако ће се и међу њима појавити покоји симпатичан лик. У томе му је „саучесник“ конобар, обичан човек из Белађа, са којим изграђује непосредан и природан другарски однос. Његови сусрети са „малим обичним“ људима са којима комуникација протиче природно и неусиљено са једне и са богатим, углавном арогантним стипендистима са друге стране, јасно говоре о класним разликама („Није лоше бити богат, помислио сам, имати јахту, кућу на овом језеру, куповати све ове капуте, кошуље, јакне, ципеле и џемпере од неколико стотина или хиљада долара. Али није лоше ни када ниси богат, и кад немаш ништа од свега тога, јер све то и нема неке велике везе са самим животом.“)
Не могу да се не осврнем на мотив пролазности који је нарочито наглашен на крају романа. Месец дана наградног путовања у Белађо протиче, сећање на сусрете, пределе и људе обједињује два посве супротстављена осећања, задивљеност лепотом и горчину. Повратак у свакодневицу (свако у своју) а свакодневица главног јунака је обојена сивилом и о њој нам Ваљаревић приповеда у назнакама пуштајући нас да је наслутимо, бива известан.
О читању романа „Комо“ закључићу потпомогнута Ваљаревићем лично – „толико је све било другачије да ме је омамљивало.“
Ostavite odgovor