Sat otkucava 15 časova. Obezbeđenje vreba oko poslednjih klijenata koji su uspeli da se dočepaju šaltera i ostave svoje papire “na dalje postupanje”. U šalter sali vlada naelektrisana, gotovo neprijateljska atmosfera. Marku i kolegama sa druge strane šaltera je već preko glave silnih papirčina i besomučnog “lupanja” pečata po njima. Strankama, koje se ponašaju kao da su ugrabile poslednji voz i ne puštaju ručku za koju su se uhvatile, strpljenje sve više popušta. Sve češće se kroz salu čuju povišen ton, nerazumevanje i sitne pretnje. Tu negde, na granici pucanja, šalter salu konačno napušta i poslednja osoba koja pobedonosno gužva potvrde o zaprimljenim predmetima i bez pozdrava i mrvice saosećanja nestaje u nepoznatom.
“Još pola sata ovog besmislenog “lupanja” pečata i izalazim iz ovog kazamata”, pomisli Marko i sa osećajem skore slobode sve svoje snage usmeri na pakovanje zaprimljenih papira. Što ih pre složi i preda u rad, to će se pre ratosiljati tegobnih misli koje ga obuzimaju svakog radnog dana.
U sivom, iznošenom kaputu trčećim korakom izlazi iz zgrade Agencije i odlazi put restorana u centru grada, gde se, posle deset godina sreće sa kolegom sa fakulteta koji isto toliko živi u Beču. Čvrst zagrljaj i iskreni topli osmesi na licima samo su potvrdili da godine neviđanja nisu narušile osećaj pravog prijateljstva. Razgovor je tekao lako, kao da nikada nije ni bio prekinut. Stefan je, ostavljajući utisak ostvarenosti, unutrašnjeg mira i zadovoljstva, pričao o svom životu u Beču, o projektima na kojima je radio, o poslovima koje planira da pokrene, o knjizi koju je napisao za svoju dušu i isto tako objavio, o ženi i sinu i njihovim dogodovštinama… Njegov pogled je i dalje bio bistar i radoznao, baš onakav kakav je imao u čitaonici studentskog doma kada su zajedno spremali ispite. I dalje je živo, znalački i analitički govorio o temama za koje je bio stručan, načitan i kompetentan.
Kako je razgovor tekao, tako je Marko postajao sve zamišljeniji, stidljiviji, povučeniji. Kao u magnovenju, čuo je reči i izraze koje je prijatelj izgovarao, sa teškim naporom pokušavajući da se seti šta oni zapravo znače. Sada su mu ti izrazi zvučali daleko, kao reči iz nekog mrtvog jezika koji je on davno zaboravio jer ih godinama nije izgovorio. “Sećaš li se kako smo svi verovali u meritokratiju, u tu utopijsku ideju o vladavini najsposobnijih, kako smo planirali da osnujemo pokret čiji program bi počivao na principima meritokratije i kako smo tada smatrali da bismo sa takvim programom bili neprikosnoveni pobednici na prvim parlamentarnim izborima”, reče Stefan. “Gledaj nas sada. Ja sam otišao da bih svoje seme zasadio u nekoj tuđoj zemlji, ali sam tražio da ta “oranica” ne bude suviše daleko od zemlje gde su moji koreni. I seme je rodilo, ne žalim se. Ali, kako prolaze godine sve više me pritiska nostalgija za ovim našim parčetom sveta. Posmatram tebe. I dalje si onaj isti Mare koji se hrabro i argumentovano suprotstavlja profesorki kada nam je svima na kolokvijumu dodelila negativne poene jer nismo znali napamet Bečku konvenciju o diplomatskim odnosima iz 1961. godine, svih 53 člana. A danas, eto, na vrhovima prstiju ti vidim tragove mastila od pečata, verovatno. Nekako smo svi kolektivno brzo odustali od snova o meritokratiji. Neki od nas su pobegli, neki su ostali, a deluje mi da se ovi drugi jalovo bore sa delegitimacijom struke”, reče Stefan, secirajući njihovu stvarnost sa dozom sete.
Zagledavši se u svoje prste, na kojima su izdajnički vrištale mrlje od pečata koji je ceo dan “lupao” na poslu, Marko se lati čaše crnog vina; vinom se tuga najbolje zaliva. Dok mu je ta božanska tečnost blago klizila niz grlo, oseti smirenost potrebnu da bez gorčine prijatelju izusti ono o čemu godinama ćuti. Okolina ga je naučila da je bolje ćutati, ne talasati, ne pokazivati da znaš, da ne bi izgubio i tu mrvicu za koju se grčevito držiš kao davljenik za slamku koja ga ne izvlači na obalu, ali mu drži glavu tek malo iznad vode, taman toliko da udahne i skroz ne potone.
“Da, ja živim ono što duboko prezirem! Pripadam prekarijatu, i to je jedna od retkih reči koje se sećam iz studentskih dana; sećam je se jer je živim, ne mogu da joj pobegnem. Preživljavam od prvog do prvog, nemam moć, nemam sigurnost, a više nemam ni ideju na kojoj strani bi se moglo pojaviti svetlo u ovom predugačkom tunelu. Imam malo dete i veliki kredit. I zbog odgovornosti i prema detetu i prema kreditu – ćutim. Kao pomahnitao “lupam” pečate svakog božjeg dana, mentalno atrofiram, ali uredno plaćam rate kredita. Zaboravljam reči, Stefane, polako, ali sigurno. Kao da mi neko iz glave svakodnevno briše po jednu davno pročitanu stranicu. Često pomislim da ću se jednog jutra probuditi sa mozgom koji je tabula rasa, sposoban samo da udara pečate i prima naređenja od šefa, koji daje besmislene zadatke uz uvek istu opasku – “Šta ti hvali, trebaš da učiš, jer tako”. Pokušavam doslovno da citiram tu izjavu koja vrišti od nepismenosti, ali mu ona ni najmanje ne smeta da napreduje. Vidim da si preneražen rečenicom mog šefa, a ja joj se već odavno tiho smejem u sebi. Hteo sam da i tebe nasmejem, pa da se zajedno smejemo, ali na sav glas, grohotom”, završi Marko sa starim, dobro poznatim osmehom koji je mirisao na setu.
Veče je odmicalo. Restoran se polako praznio, a miris dobre hrane počeo je da para Markova čula naviknuta na miris mastila i papira.
Stefan posegnu preko stola i čvrsto steže Markovu ruku, onu zaprljanu mastilom: “Da znaš da si ipak daleko od onog jutra kada će ti mozak biti tabula rasa. Nisi atrofirao, Mare, samo si se dobrovoljno konzervirao jer su te životne prilike na to prisilile. A konzerva se otvara onog dana kada ti sam odlučiš da je kucnuo čas.”
Rastali su se ispred restorana gde ih je hladan beogradski vazduh presekao kao opomena. Marko je koračao ka svom stanu, ka detetu koje ga je uspavljivalo i kreditu koji ga je mučio – nekad nesanicom, nekad teškim, košmarnim snovima. Ušavši u poluosvetljenu sobu porodičnog doma, odlučio je da ne ide odmah na spavanje. Uključio je laptop i zapisao ideju koja mu se skoro neprimetno začela u mislima tokom razgovora sa prijateljem iz studentskih dana, a koja ga je sada uporno bockala i tražila da joj se posveti kao najvažnijoj stvari na svetu. Bila je to zamisao koja će preokrenuti njegov mikrokosmos, koja će izgraditi njegovu ličnu meritokratiju. A ona je tražila samo jedno: da otvori konzervu u svojoj glavi i pusti iz nje svo znanje i kreativnost koje je godinama arhivirao iz straha da ne izgubi one mrvice koje su mu dodeljene.
Već mu je četrdesetpeta; vreme je da otvori konzervu. Jer, ove godine se više ne mogu zadovoljiti mrvicama – one traže svoj komad pogače.
Ostavite odgovor