Postoje crvene linije preko kojih se ne ide. Pregazi ih u sebi i nema nazad. Izabrao si stranu i to znaš. Makar ćutao, ignorisao, pravio se gluv, slep.
Danas na pijaci, jedna starica mi je privukla pažnju. Zastala je pored tezge da porazgovara sa prodavačicom, požali se na zdravlje, starost, tekuće teme u njenim osamdesetim.
Ali nešto je tu bilo drugačije. Kolica za pijacu ona gura ispred sebe, ne vuče ih. I možda joj je tako lakše, statika je bolja, navika prosta.
Ali meni je palo na pamet — možda se i tako može gledati na probleme i muku koja nam ne gine. Neki je vuku za sobom kao usud, krst i kob koje ne mogu da se oslobode. Kao jalov teret koji im ne treba, ali neće ili ne mogu da ga puste.
Tu su i oni koji imaju jednako teško breme, ali su rešili da ga izguraju. Da taj balast ide ispred njih, oslobađa put i krči muku. Jer dosta je bilo teško, može nekad i da lakne. Ako hoćeš i došlo je do crvenog, kad kipi ljudskost.
Ostavite odgovor