Na benzinskoj pumpi, tok sam točio gorivo, prilazi mi dečak, oko 6 godina, rekao bih. Tanke pantalonice i žuta tanka jakna, u januaru, mu nije mnogo značila kao zaštita od hladnoće. Čupava, svilenkasta kosa, i musavo tužno lice. Držao je telefon u rukama. Plave, tužne oči, kao da žele da otkriju neku bol. Prilazi mi.
Možete li da mi “skinete” igricu?
Molim? – Odgovorio sam.
Da li možete da mi “skinete” igricu? – Upitao je opet, tužnim glasom.
Ne znam ja mnogo oko telefona.
Slagao sam ga. Naravno da sam znao. Ali nisam mogao da ulazim u dalju priču sa njim. Zašto? Ni sam ne znam zašto. Možda se plašim da ću otkriti strašnu priču, a da mu neću moći pomoći? Možda ce mu nervozni roditelji naići, i napasti me pitanjem zašto im uznemiravam maloletno dete. Nisam znao kako da se ponašam u toj situaciji. Osnovni nagon je bio da pomognem, ali kako? Na koji način? Nije to pas lutalica, pa da ga povedem samnom kući. Osetio sam bol. Najvise zato što i sam imam decu, i što me je bolelo da ih zamislim u takvoj situaciji.
Ušao sam da platim gorivo, ali razmišljao sam o tom detetu. Kupio sam čokoladu. Izlazim napolje, i tražim ga. Naslonjen na zadnji zid pumpe, gledao je u telefon. Prilazim mu, sa strahom i bolom. Dajem mu čokoladu, bez reči. Šta reći u tom trenutku tako malom detetu? Zahvalio se, a njegove umorne i tužne oči, kao poput nekakvog sečiva, probijaju moju dušu. Sedam u auto i odlazim.
Osetio sam se ružno, pokvareno. Zašto samo čokoladu? Zašto nisam učinio ili kupio još nešto? Da li sam uzeo čokoladu da bi se on ili ja osećao bolje? Zašto ljudi uopste i čine dobra dela? Da li zbog osobe kojoj pomažu, ili zbog osećaja krivice koji osećaju, kada vide nekoga u lošijoj situaciji od sebe?
Znam da to dete, verovatno ne stoji tu prvi put. I da ga je gomila ljudi videla, da je prišao još nekome. Znam da postoje socijalne službe, koje bi se trebale umešati, a koje, naravno ne rade svoj posao.
Znam i da sam otišao odatle ogorčen, tužan. Sa mišlju da sam loš čovek.
Ostavite odgovor