Šta li će pomisliti njegova žena kad vidi, pitam se, uvlačeći ruke u džepove. Opet sam rukavice zaboravila u kolima. Prilično je hladno. Februar je, i u našem gradu nadaleko čuvenom po košavi, sada duva severac. Kao da želi da nam zamrzne sve misli i ostavi nas da stojimo tako krhki, uvijeni u kapute i tugu. Da ostanemo ispred crkve na groblju, dok čekamo da se završi opelo za preminulog druga, brata, poznanika, muža, komšiju, tatu, ljubav. U mom slučaju ovo poslednje. A sada ležiš u sanduku. Pitam se, kada sam odlučila da si ti moja najveća ljubav. Možda još onda kada smo se prvi put dodirnuli, na školskoj žurci, obavijeni bledoplavom svetlošću sijalice. A možda i juče, kada sam od tvoje sestre čula da si mrtav. Mrtav. Vreme se zgušnjavalo, postajalo je čvršće, nepopustljivo se spremajući da me zauvek zarobi u ovom trenutku.
Nikada mi nije palo na pamet da ću stajati na tvojoj sahrani, gledajući tvoju uplakanu ćerku i sina koji je pokušavao da zadrži čvrst izraz lica, iako su mu oči bile ispunjene bolom. Mislim da ga do sada ni jednom nisam videla, ali odmah sam znala da je tvoj. Iste oči, isti drzak, izazivački stav. Želja da se pokori svet.
Stojim sa strane, ne želeći da me neko poveže sa tim vencem na čijim trakama piše ,,mojoj najvećoj ljubavi“. Već sam zapazila kako ga neke gospođe radoznalo posmatraju. Gospođe koje su nekada bile deo ekipe, a sada su uglađene, doterane, manje ili više srećno udate i spremne da sa zgražavanjem pričaju o svakom ko iskače iz okvira malograđanskog morala. A ja, kao što znaš, baš volim da iskačem. Oduvek. U gomili ispred crkve primećujem i tvoju bivšu ženu, onu koja ti je rodila decu, a koja sada mora da krije tugu. Jer na tugu ima pravo samo ona, mlada žena kojom si se oženio pre nekoliko godina. Ona je sada u centru zbivanja i svi gledamo u nju dok elegantnim korakom izlazi iz crkve i stupa za kovčegom. Lepa je, pomislim i osetim kako me neko u gužvi hvata za rukav. Osećam jak parfem i čujem glas koji mi šapuće- ,,Baš lep venac.“
Ostavite odgovor