Darko, naučni savetnik Astronomskog opservatorija u Beogradu, ka zvijezdama je otišao u srpanjsku zoru, skočivši u vodu s mola. „Jednostavnog li završetka“, bljesnulo mi je u uskomešanoj duši, skupa s prispodobom njegove krupne figure koja, gola do pojasa, u šorcu i šlapama, s ručnikom preko ramena, ide da se osvježi. I ta navika, neka mu bude od mene, ni titule, ni stipendije, ni akademska zvanja, ta navika i espresso pod suncobranom u Lanterni, neka mu budu nekrolog.
Stari mu, Milutin, znao je srdele poslagati na gradele, te s praga pozivati prolaznike da mu se u marendi pridruže, da se kucnu lozovačom (uh, dobraaaaaa) il prozbore koju, uz cvrčeće maslinovo.
Bilo je i slatkog od kajsija, pritvaranja škuri za popodnevne žege, tiramola s rubljem prostrtim bez kompleksa, vrčeva limunade i mene što sa svojim srdačnim komšijama ne smijem na disco brod.
„Dogodine“, reče mi tad Saša.
Dogodine, ništa od toga, a dogodine, uplašeni mu roditelji postadoše dio statistike tako da doploviše do Mađarske i za njemačku marku zamijeniše svoju oazu.
Dogodine, u donju etažu, onu Jevremovićevih, uz dozvolu vlasti, useliše izbjeglice.
–
Ja odrastam, a na put me ispraća uokvireni portret Tina Ujevića i klečeći anđeo Tome Rosandića, ja idem umjetničkim stazama što ne poznaju blokada ni zabrana, ja za stopama Ive Kurtovića stižem do njegovog velebnog djela i dok se unutar raspalog Avnoja još osjeća smrad spaljenih tomova Mladosti i Svjetlosti Sarajeva, ja granice prelazim na Iloku ili Bajakovu i nikad nemam ništa za prijaviti.
Šta da prijavim?
Čvorove što se ne daju razmrsiti?
CD Miše Kovača s refrenom – samo nas nebo rastavit može, i ništa više, i ništa više.
–
A onda, malo pomalo, sila je zakona u vikendice vratila njihove vlasnike, pod lozom se miješaju č i ć, doktorati s Cambridgea i štrudle posute šećerom, netko na parčetu hartije skicira svoje fabule i ufa se razviti ih, onako majstorski, ko baba Bosa, pitu.
Sašin brat Peđa pozvonio je na našim vratima dok sam ja skretala na odmorište Spačva da slistim ponesenu čokoladicu. I tek što sam joj skinula omot, sustiže me 021 i majčino retoričko: „znaš ko je sad bio tu“?
„Ko“, odvratila sam, a kad mi je otkrila, inkantala sam se.
„Nije se dugo zadržao, ima još njih za obići, našao te na Faceu, pričat ćemo kad dođeš…“
Najlepše želje…nikad mi nisu tako prijale…
Utipkala sam ga odmah, a kad tamo, sve plavo od horizonta, sve ružičasto od bungevelija, sve bez photoshopa, brale moj, i volti i kantuni i portuni.
„Sanjao sam ovaj dan, a sad mi se sve čini kao san“, napisao mi je u messengeru, a već u septembru bila sam u kolu, s njim i njegovom porodicom, na nekoj proslavi, na javi kakva se samo poželjeti može.
Ostavite odgovor