Otkud ja?

Pakao nije vatra i sumpor i jezera užarene lave. Pakao je buditi se ujutru suviše rano, ići na posao koji mrziš, nazor se smejati podjednako očajnim ljudima, za šaku maraka koje nemaš na šta da potrošiš.

Pakao je apatija…

Pakao je Istočna Nemačka.

***

„Svake godine je sve gore i gore.” Brat se ponovo žalio u pauzama žvakanja mamine žilave šnicle. „Obezvrednili su i uspeh i napredak. Sve što se merilo – sada se samo podrazumeva. Nije dovoljno da se kvota postigne, ona mora biti prevaziđena.”

„Nemoj tako”, pobunila se majka. „Honaker je ispravio mnoge nepravde.”

„Sve je to kozmetika.” Frknuo je, a parče mesa mu je izletelo iz usta i palo nasred stola. Ispratio sam njegov kratak let i stvaranje male crvene fleke na izbledelom stolnjaku. „Vuk dlaku menja, ali ćud nikako. Nisu menjali sistem, samo su promenili ljude koji ga ponavljaju.”

Govorili su tiho, ali se reči širile kao požar u suvoj arhivi. Naravno, bilo je zabranjeno javno kritikovati vlast. Zato su ovi razgovori uvek vođeni šapatom i u krugu porodice.

Prestao sam da ih slušam. Pažnju mi je zaokupio mali prozor u trpezariji. Prozor gleda na zgradu, a zgrada ne gleda nikud. Svi njeni otvori su zazidani, jer su predstavljali potencijalne prolaze ka Zapadnom Berlinu. Ka slobodi.

„Potpuno sam siguran da se Uznesenje već desio, ali da niko nije primetio pošto niko nije bio vredan spasa. Barem niko važan.” Ne znam šta me je spopalo da progovorim. Rečenica je krenula kao tvrdnja, završila se kao osuda.

„Armine, ponovo mračiš.” Ukorila me je majka. „Kakvo sad Uznesenje, gde si to pokupio.”

„Ponovo si išao u Zionsku crkvu?” Brat je preteći zamahаo viljuškom. „Armine, prestani da se igraš sa sudbinom. Jadna majka će precrknuti ako te uhapse sa onim disidentima.”

Spasla me je iritantna zvonjava. Zvono na vratima nekih stanova odzvanja kao priznanje starim navikama. Svakog dana u isto vreme Gert je dolazio da me pokupi za posao, zvonivši triput kratko. I svakoga puta pomislio bih da su došli da me vode. Kao da bi nas Štazi pitao da li može da uđe.

„Idemo?” Gertova čupava glava promolila se kroz oškrinuta vrata pre nego što je odjek zvonjave prestao.

Dok smo se spuštali niz izlizano stepenište stare zgrade, i dalje sam razmišljao o tajnoj policiji i koliko ona zna o mojim nedozvoljenim aktivnostima. Duboko u sebi, želeo sam da me uhvate. Da me pokupi neobeleženi auto i odveze pred lice pravdе. Pred oca.

Ali ovog popodneva, kao i mnogih drugih pre toga, čekala me je jedino stara bordo lada Gertovog dede i još jedna druga smena u fabrici sijalica. I, naravno, Gert.

„E, pazi ovo”, počeo je svojim iritirajućim južnjačkim naglaskom dok je pokušavao da upali auto. „Dve ulice odavde, tamo kod one pekare, znaš na koju mislim. Na raskrsnici gde semafori trepću besciljno, video sam čoveka koji razgovara sa svojim senkama.”

„O čemu su pričali?” Slušao sam ga tek da mogu da reagujem.

„Čekaj, zapisao sam.” Izvadio je parče masnog papira iz pocepane postave kaputa. „Rečeno je da nema više otisaka, a zemlja je gorela pod stopalima. To je jedna.”

„Rečeno kome?” Pitao sam tek da nastavim razgovor.

„Otkud znam, čovek je očigledno na nečemu, ali odlično zvuči. Ček, ima još.” Gurnuo mi je hartiju u ruke. Namučio sam se da pročitam Gertov neuredni rukopis. Rečenice nisi bile povezane i nisu imale nikakvog smisla, ali jesu zvučale nekako poetski.

„Super, a?” Gert je zgrabio papir i nabio ga nazad u nedra. „Mislio sam da ih iskoristim za novu pesmu. Možemo raditi na tome za vreme pauze.”

Ulice su bile skoro puste. Prva smena se nije još završila, a goriva nije bilo pa je retko ko putovao kolima. Sam bog zna odakle ga je Fart nabavljao. Posle pola sata, u vidokrug nam je uklizala sumorna zgrada VEB Narve. Neki objekti izgledaju kao da su napravljeni da nikada ne budu upotrebljeni. Ova fabrika sazdana od slomljenih snova i crvene cigle činila mi se baš takvom.

Nijedno dete ne sanja o tome da spaja sijalice kada poraste, pa nisam ni ja. Želeo sam da budem muzičar, da završim Ajzlerovu akademiju i sviram u simfoniskom orkestru. Ali sve je to palo u vodu kada sam odbio da služim u NVA. Džaba mi bilo što sam imao preporuke svih svojih učitelja muzike i razna priznanja sa takmičenja još od malih nogu. Papir je mogao da podnese sve – osim onoga što nije napisano. Ni očevo ime nije pomoglo. Ne bi me čudilo da se on lično založio da me ne prime. Nikad nije podržavao moju muzičku karijeru.

I tako sam simfoniju zamenio fabrikom, a violončelo, bas gitarom. Gertov i moj bend, Das gestörte Eichhörnchen, izrodio je omanji kult u podzemnim krugovima Istočnog Berlina. Pank je već godinama uspešno preskako zid, nošen radio signalima sa zapada. Toliko je uzeo maha da je i Štazi odustao od pokušaja da ga suzbije i počeo da infiltira svoje članove u pokret što se, na neki način, činilo još gorim. 

Na kapiji fabričkog kruga dočekala nas je radosna vest.

„Ponovo nema struje”, obznanio je pripiti portir dok nam je proveravao papire. „Svi su okupljeni u kantini, čekaju da vide hoće li se raditi ili ne.”

Odahnuo sam. Više od svega mrzeo sam tu fabričku halu. Plašio sam se od onog što je budila u meni. U ćošku fabrike stajao je sat koji više nije merio vreme, već tišinu. Barem se tako meni činilo dok sam gledao njegove crne kazaljke kako se tromo vuku ka broju jedanaest i kraju smene. Nije merio spoljnju tišinu, jer su mašine bile bučne, a ljudi ćaskali dok su radili, već onu u meni, zaglušujuću i nasilnu. Onu koja mi je govorila da razbije sledeću sijalicu koja mi padne šaka i prereže sebi vene. Puste želje.

Relativno skoro sam pronašao Boga, a samoubistvo je bilo smrtni greh. Pričao sam sa sveštenim licima o svojim crnim mislima i o veri uopšte. Pitao sam ih kako mogu biti toliko sigurni da ih nešto čeka sa one strane. Neki su citirali jevanđelja, drugi filozofe, treći su bili iskreni i rekli da niko ne zna šta naš čeka kada napustimo ovaj svet, ali je vera tu da nas vodi i uteši. Lagali su me naširoko i nadugačko. Neki jezici su predugački da bi lagali kratko. U svima sam video isti strah. Nisu se bojali smrti, već tišine posle odlaska.

U kantini nas je je dočekao potpuni haos. Prva smena je još uvek bila tu, a druga je već pristizala. Previše umornih ljudi stiskalo se u premaloj trpezariji, pušilo i krišom pilo šnaps iz metalnih šoljica za čaj. Znali smo da nas Leni, Gertova devojka i poslednja članica benda, čeka u našem ćošku, ali nije bilo šanse probiti se do tamo dok se ljudi ne raziđu, pa smo prihvatili ponuđeno piće i naslonili se na slobodno parče zida pored ulaza.

Srećom, šef hale je uskoro došao sa vešću da je prva smena slobodna da ide kući. Pratio sam ih pogledom ne skrivajući gađenje. Prva smena su uglavnom bili stariji ljudi, pred penzijom i roditelji sa decom u školi. U koloni su hodali ravno, ali je svaki hod bio različito kriv. Krivi su bili državi, jer su zabušavali na poslu, krali javni inventar, proneverili novce. Krivi su bili svojim porodicama, jer su previše pili, nisu dovoljno zarađivali, jer su se kurvali međusobno. Naposletku i najvažnije, bili su krivi meni, jer su spuštali glavu i ćutali.

Uskoro se gužva dovoljno raščistila da smo mogli da se provučemo do našeg separea u zabačenom uglu kantine. Kao što smo i pretpostavljali, Leni je već bila tamo. Sedela je na stolu sa nogama na klupi i prelistavala neke papire.

„Opet kasnite?” Ukorila nas je kao da ju je stvarno bolelo dupe za ovaj posao. Za razliku od nas dvojice, koji smo šljakali da bismo imali nešto svoje kinte, ona je to radila iz bunta. Njeni matorci bili su na visokim pozicijama u partiji i sva vrata su joj bila otvorena. „Sedite, imam nešto da vam pokažem.”

Poslušali smo je.

„Ti, Armine, možda ne znaš za ovo, bilo je to pre tvog vremena.” Skupili smo se oko parčeta hartije u njenoj ruci. „Ali Gert se seća misteriozne pesme iz nekog opskurnog fanzina od pre par godina.”

„Da, da, sećam se.” Potvrdio je Gert, pritisnut njenom pogledom.

„Otkud ja?” Šapnuo sam. Leni me je pogledala impresionirano, dok sam samo produbio Gartovu zbunjenost. „Sećam se priče. Pesma koja nije imala smisla sa uputstvima za najveću pank svirku u istoriji Berlina. Upoznao sam nekoliko ljudi koji su na njoj bili.”

„Bili su na esidu, možda, ali na svirci nikako.” Ljutnula se Leni. „Niko tada nije imao pojma šta pesma predstavlja. Ali skoro su isplivale nove informacije.”

Približili smo se još bliže jedni drugima tako da su nam se čuperci doticali.

„Trgovac je nestao.” Izjavila je svečano kao da je time sve bilo jasno. Ostareli panker poznat svima kao Trgovac, bio je legenda podzemne scene. Prodavao je majice, bedževe, piratizovane kasete i fanzine. Sve je koštalo jednu marku. Trgovac je prodavao istinu u komadima, po cenu metala. Bio je gluvonem i pomalo udaren pa ga je Štazi uglavnom ostavljao na miru, mada se pričalo se da su oni i bili razlog njegove muke.

Kažu da je jednom bio partijski čovek, vredan i poslušan. Radio je sve kako treba, ali je sistem zaboravio da ga uopšte evidentira. Kada se pobunio i zatražio parče kolača, toliko su ga prebili da je ogluveo. Od tada nije ni progovarao, iako mu je sa glasom sve bilo u redu.

„Nije to prvi put da Trgovac nestane.” Gert je izrekao ono što sam i ja pomislio. „Pojaviće se on ponovo.”

„Ne shvatate.” Insistirala je Leni. „Prošlo je nedelju dana od kada ga je poslednji put neko video. Tada je na tezgi prodavao samo jednu stvar. Ovo.”

Fanzin, iako datiran na pre tri godine, izgledao je sveže odštampan. Pesma „Otkud ja?” bila je na poleđini. Na dnu je neko rukom dopisao reči: „Zapamti. Onaj što ćuti, zna najviše. Zato ga više nema.”

„Priča se po gradu da je pesma ustvari uputstvo za beg preko Zida.” Čuo sam Leni kako šapće. „Te da je Trgovac uspeo da je dešifruje i da sada prodaje svoje tričarije sa one strane.”

„Rekao bih da su preskočili nekoliko logičkih koraka.” Na brzinu sam prešao preko pesme. I dalje nije imala smisla. „Trgovac se negde zapio, pojaviće se on. Ili su ga pokupili.”

„To je taj Armin, koga dobro znamo i ne volimo.” Gert mi se podsmevao. „Mračan kao i uvek.”

Tada sam se isključio iz razgovora. Nisam ni ja preterano voleo Gerta. Bio je grub, glup i samouveren. Iz tog razloga sam pokušavao da ga držim na odstojanju. Više smo bili žrtve situacije nego istinski drugovi.

Vreme je postalo kružno kada su svi prestali da izlaze napolje. Gert je pisao novi tekst za pesmu, Lani se mrštila nad fanzinom i bacala mi kose poglede uz obavezno kolutanje očima kada bi Gert lupio neku notornu glupost u pokušaju da pomogne. Svakog sata, šef hale bi ušao i najavio da nema novih informacija.

Neposredno pre pauze za topli obrok, otpustili su nas kućama. Struja nije stigla, ali je propaganda osvetlila sve što treba da se ne vidi.

„Kvartalne brojke su odlične, pa možemo sebi priuštiti jedan dan odmora.” Izjavio je šef kada nas je otpustio kući, iskusno izbegavajući pitanje zašto nas prvo nisu nahranili.

„Šporeti u kuhinji su na plin.” Primetila je jedna od devojaka. Nekima bi ovo bio jedini obrok u danu. Brat je bio u pravu, svaka godina je gora nego prethodna. Ljudi su bili gladni i uplašeni. Država je disala teško, kao stara mašina kojoj fali jedan točak.

„Ajde, ajde”, javio se jedan od starijih kolega, za koga su svi znali da bi i rođenu majku prodao Štaziju. U pokvarenoj mašineriji, šljam brzo ispliva na površinu. A ovaj je bio dovoljno veliki da zapuši stroj. Kad se sistem raspadao, najviše su ćutali oni koji su ga stvorili. A najglasniji su ih branili ovi koje niko ništa nije pitao. „Niko ovde nije umro od gladi, pa nećeti ni vi.”

„Jedino od toga još nismo umirali.” Čulo se negde iz gomile, ispraćeno talasom odobravanja. U jednoj rečenici bilo je više politike nego u deset godina skupštine.

„Ko je to rekao?” Upitalo je nekoliko glasova, ali ljudi su se promeškoljili i krenuli da izlaze napolje. Znao sam da većina deli glasovo mišljenje, ali niko nije znao šta da uradi povodom toga.

„Ukrala sam ćaletu nešto sitnine.” Leni je preskočila preko stola i zagrlila nas obojicu. „Ajmo negde da se napijemo.”

Gert je kao i uvek predložio da ubodemo prvu kafanu, ali smo ga Leni i ja nadglasali, jer je već bio pripit, a bio je jedini koji ima vozačku. Zato smo uskočili u ladu i krenuli nazad za Mite.

Negde na pola puta zaustavila nas je patrola.

„Papire, molim”, zahtevao je mladi pandur čim smo parkirali pored puta. „Čiji je ovo automobil?”

 „Moga dede. Vidite, isto prezime.” Gert je voleo da busa u društvu, ali u ovakvim situacijama bio manji od miša.

„Otvorite gepek.” Zahtevao je pandur, nezadovoljan našim izgledom.

„Instrumenti su nam u gepeku.” Procedio je kroz zube Gert dok je odvezivao pojas.

To je to. Zbog njih će pretresti i nas i naći fanzine i kasete. Privešće nas. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi od uzbuđenja.

„Čekaj, Teo”, dobacio je drugi pandur i vratio mi papire. Odšetao je do kolege i šapnuo mu nešto na uvo. Ubrzo nakon toga su nas pustili.

„Imali smo sreće.” Gert je pokušao da bude učtiv, ali svi smo znali zašto smo i dalje na slobodi. Pandur je prepoznao moje ime i prezime. Nosio sam isto ime kao i moj otac. Niko nije želeo da se zameri neslavnom Arminu Ajzenhutu.

Parkirali smo ispred zgrade Gertovog dede. Pre nego što je izašla iz kola, Leni se nagla preko sedišta, zavukla fanzin u moj unutrašnji džep i poljubila me u obraz uz reči: „Ako neko može da odgonetne tajnu pesme to si ti.”

„Ponovo bežite sa posla.” Kroz osmeh dobacio je Gertov deda sa prozora u prizemlju. Bio je suv i čupav. Video sam Gerta u njemu, pogotovu u tupom pogledu iza plavih očiju.

„Pustili su nas ranije”, pravdao se Gert. „Nestalo je struje.”

„Još jedna u nizu sabotaža zapadnog neprijatelja.” Odmahnuo je glavom i vratio se da sedne kraj radija.

„Je l’ on to ozbiljno?” Izbečila se Leni.

„Pusti ga, matori izlapetis.” Gert je ubacio ključeve kroz prozor i poveo nas niz ulicu. „Trebalo je da čujete šta je pričao za Černobil. Elekrtana radi punom parom, tvrdio je. Sve je to zapadna propaganda. Odbijao je da prestane da jede krompire iako je čak i vlast tvrdila da su radioktivni. Nikom nije jasno kako je preživeo.”

„Ha, sve same laži”, čulo se kroz orvoren prozor nadglasavajući spikera na radiju dok smo se odaljavali. „Postoji arhiva u kojoj su nestali svi tragovi. Ali i to je zapisano.”

***

U svakom praznom lokalu ostaje malo prašine i mnogo nelagodnog pogleda. Isto je bilo i u ovoj staroj radničkoj birtiji. Svi su nas gledali ispod oka, iako smo po ko zna koji put tu. Podesćali smo ih na ono što se oni nikad nisu usudili da budu.

Ali pivo je bilo jeftino i hladno, a uprkos spuštenim obrvama niko nas nije dirao. Količina novca koju je Leni „pozajmila” od svojih i ono malo što smo Gert i ja imali po džepovima bilo je dovoljno da se zapijemo do duboko u noć. Već je počelo da svanjiva kada sam se pozdravio sa društvom i krenuo pešaka uskim ulicama ka kući. Pustio sam inerciju da me vodi, jer mi se u glavi previše vrtelo.

Alkohol je bio štaka kojom sam se pomagao kako bih proveremeno prestao da mislim i osećam. Mamurluci su bili poseban krug pakla, ali barem na nekoliko sati sam mogao da zaboravim na sveprožimajući bol postojanja. Ali večeras sam preterao. Sem maminih đon šnicli, ceo dan ništa nisam pojeo i sada je želudac pun ječma rešio da mu je dosta.

Naslonio sam glavu i podlakticu na banderu i ispovraćao se. Zubi su brideli od kiseline, a oči suzile od naprezanja, ali izbacivanje otrova iz organizma povratio je određeni nivo bistrine u um.

Otvorio sam oči i zagledao se u izbledele brojke na papiru ispred njih. Na banderi neko je zalepio oglas za izgubljenog psa pre devet godina, ali papir još odoleva. Ime vlasnika i broj telefona su mi zvučali odnekud poznati, ali sam propisao to smanjenoj moći rasuđivanja.

Zakašljao sam se i izbacio parče nečega ružnog iz izgrebanog grla i s mukom nastavio put. Bio sam nedaleko od kuće kada se grupa skinhedsa pojavila niotkuda i počela da me juri. Zaluđena gomila, uverena da je najradikalniji bunt protiv anifašističke država biti neonacista koristili su svaku priliku da nas maltretira. U svojoj zabludi, nisu shvatali da su bili različiti od Štazija koliko i leva martinka, koja me je upravo saplela, od desne, zabijene svom snagom u moj stomak.

Čudno je kako me ništa ne vraća nazad u detinstvo kao bol. Otac je najviše koristio noge. Pesnice su ostavljale prepoznatljiv šablon, dok je čizma lako mogla biti objašnjena kao pad. Kako sam samo bio smotano dete.

Skupio sam se i pokrio glavu rukama, nadajući se da će brzo izgubiti interesovanje. Ko zna šta bi mi uradili, da se vazduhom nije prelomio duboki glas: „E, moj Rekse, još ćemo i pokisnuti. Jutro miriše na kišu, zar ne misliš tako?”

Nasilnici su se uplašili svedoka i pobegli, ostavljajući me da se valjam u prašini i bolovima. Vlasnik glasa je prošao pored mene i ne primetivši me. Nasmejao sam se, što je dovele do još jednog naleta bola. Sused koji noću šeta bez psa govori glasno jer ne želi da mu misli budu jedini saputnici. Reks je, setio sam se, bio nemački ovčar koji je davno pobegao komšiji. Pre devet godina, ako je verovati letku sa bandere. Zato mi se broj telefona na njemu činio toliko poznatim. Dok nismo uveli svoj, rođaci iz Zapadne Nemačke zvali su nas na komšijinu liniju.

Po drugi put ove večeri pokupio sam ostake sebe i nastavio dalje. Adrenalin je spržio ostatke alkohola i bio sam potpuno trezan. Nažalost, to je značilo da sam osetio svaku modricu i nagnječenje u punoj snazi.

Berlin se polako budio. Svaka ulica ima svoje mrtve, samo ih više niko ne pozdravlja. Poput Gertovog dede i mog nesrećnog suseda, te onog čoveka na raskrsnici što priča sa svojim senkama. Svaki kvart grada imao je barem po jednog pokojnika kome niko nije rekao da je umro. Plašio sam se da ću se i ja jednog jutra probuditi kao jedan od njih: radnik u fabrici sijalica, brat svog brata, sin svoje majke. Bivši čelista, bivši basista, bivši panker. Žvakač žilavih šnicli i ispijač jeftinog piva. Ugledan građanin.

Kao da mi veče već nije donelo dovoljno šokova za organizam, u dnevoj sobi me je sačekalo moje staro violončelo. Majka je znala da ga izvadi povremeno kad je čistila. Mora da je ovog puta zaboravila da ga vrati. Dok sam prelazio prstima po pohabanoj kutiji prve kapi su udarile u limeni sims na prozoru. Kiša u mom kvartu ima drugačiji tempo od one koja pada pet stanica dalje – kao da zna šta je ovde propušteno. Krupne kapi su poput kosmičkog metronoma davale ritam mojoj nostalgiji. 

Ne znam šta me je spopalo, možda sam udario glavu o beton jače nego što sam mislio, ali uhvatio sam sebe kako po prvi put od kad sam dobio odbijenicu sa Akademije imam želju da ga zasviram. Uz glasno stenjanje, namestio sam se na jednu od trpezarijskih stolica i obgrlio čelo nogama. Hladna površina lakiranog javora prijala je mojim izubijanim grudima. 

Telo pamti i ono što je zaborav naterao da ćuti. Posle kratkog štimunga gudalo je poletelo po zategnutim žicama i prvi put u ko zna koliko osetio sam mir, dok je, pomalo nespretan uvod Bahovog suita broj jedan u G molu skakao po žicama. Bas gitara je za čelo bila kao hirurški skalpel za mesarsku sataru. Brat mi je bio kasapin i više puta sam imao prilika da gledam kako radi. Daleko od toga da tranširanje mesa nije zahtevalo umeće, ali na kraju sam proces, koliko god precizan, bio je čin uništenja. A skalpelova osnovna svrhva bila je da leči.

Moj spokoj je ubrzo prekinuo isti taj brat kada se izgegao iz sobe u gaćama i tregerici promuklo gunđajući: „Jebeš mi sve, ako si ti normalan. Nisi pipnuo tu šklopociju godinama i odjednom si rešio da je petak od sabajle najbolje vreme da ponovo počneš.”

„Crni sine, ko te tako unakazi!” Vrisnula je majka kada je ušla u sobu i bolje me osmotrila.

„Pao sam, majko.” Lagao sam. Uhvatila me je za lice sa obe ruke i okretala mi glavi levo-desno, gore-dole kao da bira zrelu lubenicu. „Izgleda gore nego što jeste.”

„U grob ćeš da me oteraš.” Uzdahnula je duboko sa suzama u očima. „Ajde, ide presvuci se, otpratiću te do Poliklinike na putu za posao. I neću da čujem ni reč.”

„Ponovo se napio sa onim probisvetom i njegovom kurvom.” Čulo se sa druge strane vrata dok sam se mučio da skinem poderanu košulju.

„Nadam se da je samo to.” Šaptala je majka. „Izgleda kao da je bio u tuči. Valjda nije bežao Štazijima. On i njegova prokleta muzika. Srećom, delom smo zaštićeni zbog položaja vašeg oca, ali nikako nismo nedodirljivi.”

Lagao sam izgleda i sebe. Podliv na grudima je bio ogroman i spuštao se sve do pupka. Lekar nije zvučao kao toliko loša ideja.

***

Tog hladnog kišovitog dana zora nikako nije htela da svane. Neko je noću pomerio granice grada, i jutro više nije znalo gde da se zaustavi.

Ružna žuta jednospratnica Poliklinike nedaleko od našeg stana je još više propala od kada sam je poslednji put posletio. Fasada na kojoj se ljušti farba izgleda kao da pokušava da pobegne iz sopstvene istorije. Ni unutrašnjost nije bila bolja. Masni zaprljani zidovi i polomljene klupe nisu odavale poverenje. Srećom, smena je tek počela, pa nije bilo gužva.

Seo sam i oslušnuo. Hodnici javnih institucija imaju sopstven eho, neovisan od ljudi. Tako je i ovde čavrljanje osoblja i lupkanje klompi o linoleum odavalo da u zgradi ima života. Naslonio sam teme na hladan zid i zadremao. Ne znam koliko dugo sam spavao pre nego što me je zabrinuto glas sestre nežno probudio i posle kratkog ispitivanja uveo u ordinaciju.

„Kažeš, pao si?” Lekar je bio star koliko i Gertov deda i izgleda slično ćaknut. Potvrdio sam, po treći put. Zavrteo je glavom očinski, ali nije postavljao dodatna pitanja.

„Rebra su ostala čitava. Imao si sreće.” Sastavljao je izveštaj na kucaćoj mašini kažiprstima obe ruke, škiljeći preko malih naočara u izbledele dirke. Svaki udar slova o hartiju bi me žacnuo duboko u glavi, bolnoj od batina ili mamurluka, ili kombinacije oba. „Mlad si. Puno hladnih obloga i za koji dan bićeš kao nov. Pod uslovom da odmaraš.”

Sestra mi je pomogla da navučem košulju preko glave. Bila je mojih godina, simpatična, crne kratke kose i krupnih poznatih očiju.

„Anelgetika nema odavde do Lajpciga, tako da ti predlažem da za kontolu bolova koristiš iste supstance zbog kojih si juče pao.” Nasmešio se i pružio mi potvrdu o bolovanju. „U umerenim količinama, naravno. Sestro, budite ljubazni pa ga odvedite u ambulantu i očistite mu posekotine. Sledeći!”

„Ti si Armin, je l’ tako?” Pitala je dok mi je čistila posekotinu na arkadi. „Basista Poremećene veverice?”

Videvši da me je zbunila, zadigla je suknju taman toliko da otkrije tetovažu anarhijskog velikog A na levoj butini.

„Šta ti se stvarno desilo?” Zastenjao sam dok je ispirala rane na šakama alkoholom.

„Skinsi, njih trojica. Uhvatili su me nespremnog.”

„Ja bih obratila pažnju čime udaram sledeći put.” Završila je previjanje i nežno me pomilovala po ruci. „Radujem se večerašnjoj svirci cele nedelje. Ne bi voleo da me razočaraš, zar ne?”

Odrečno sam odmahnuo glavom uz stidljiv osmeh. Nisam navikao da žene obraćaju pažnju na mene. Daleko od toga da sam bio ružan, ali, sem sa Leni, na koju sam gledao kao na stariju sestru, jednostavno nisam znao šta da pričam sa njima.

„Tako. Još samo da mi se naguziš.” Namignula mi je i dohvatila poveći špric. „Moram da ti dam penicilin.”

***

Mamuran, u modricama, a sada i bolne pozadine odvukao sam se nazad do kuće, čeznuvši za krevetom. Nažalost, univerzum je imao druge planove.

Majka i brat je već trebalo da budu na poslu pa me je začudilo što su vrata bila otključana. Unutra, na istoj onoj stolici na kojoj sam pre nekoliko sati svirao Baha, sada je sedeo dragi mi otac. Stresao sam se. Kao pojava, moj ćale daleko da je bio zastrašujući. Niskog rasta, proćelav i sa pivskim stomakom nikako nije odisao pretećom energijom. Njegova moć bila je u glasu.

„Mislio sam da si batalio da se igraš muzičara”, rekao je i ugasio patrljak kubanske cigare o kutiju za violončelo. „Barem ovog klasičnog.”

„Stare navike teško umiru.” Probao sam da ostanem pribran, ali glas mi je zadrhtao. Iako sam bio krupniji i za glavu viši od mog prerano ostarelog oca, dečak u meni je i dalje bio prestravljen. „To bi ti najbolje trebalo da znaš.”

„Pošteno.” Ustao je i zagledao se kroz prozor. „Nisam bio najbolji otac, znam to. Ali pank, sine, stvarno. Druženje sa polusvetom i zapadnim kolaboratorima. Nisam to zaslužio.”

„Zaslužio si ti mnogo gore, oče!” Podigao sam glas. Želeo sam da ako mi se nešto desi barem komšije mogu reći majci i bratu da nisam sam na sebe podigao ruku. Još važnije, želeo sam da znaju da je on kriv. „Misliš da ja ne znam da je jedini razlog zašto si nas ostavio na miru činjenica da majka ima neku ozbiljnu prljavštinu skrivenu van domašaja tvojih dugačkih prstiju.”

„Prkosan, kao i uvek.” Ako sam i uspeo da pogodim živac, nije to pokazao. „Znaš koliko si boli mogao da se poštediš da si samo koji put rekao: Da, oče.”

Video sam u njegovim očima da je čekao moju reakciju. U meni je sve kiptelo, ali nisam hteo da ga udostojim svoga besa.

„Elem, stvara mi previše problema ta tvoja mala ekipa probisveta.” Približio mi se dovoljno da sam mogao da osetim njegov zadah. „Zato sam odlučio da je vreme da postaneš čovek. Čestitam, regrutovan si. Krećeš u maju. Pa možda kad budeš završio rok poželiš da radiš za svog matorog. Očekivaću tvoj poziv.”

Tek kada je izašao, primetio sam kovertu na stolu. Nisam je ni otvarao. Moj otac nikad nije blefirao. Krenuo sam da opipavam za upaljač da je spalim i naišao na zgužvane listove fanzina. Uputstvo za beg, rekla je Leni. Da li je moguće da je bila u pravu? Da besmislene reči kriju ključ moje budućnosti?

Duboko u sebi znao sam da se hvatam za slamke, ali jedino su mi one i ostale. Našao sam upaljač i spalio poziv, pa iskopao notni stalak iz ormara i namestio pesmu na njega. Skoncentrisao sam se na stihove i počeo da sviram, pustivši muziku da mi vodi misli.

***

Zvono me je zateklo presavijenog preko violončela. Ne sećam se kada me je san savladao, niti sam imao pojma koliko dugo sam spavao. Sve me je bolelo, nešto od sinoćnih batina, a nešto, siguran sam, i od nezgodnog položaja u kome sam zaspao. Gert je uskoro upao u stan sa zabrinutim pogledom na licu.

„Si živ?” Pitao je sklanjajući mi kosu ne bi li mi osmotrio lice. „Dobro su te ispreskakali. Sestra Džej se druži sa Leni i telefonirala joj je čim si otišao iz ordinacije, ali njoj je trebalo malo da me pronađe.”

„Ma nije strašno.” Sada sam u to i verovao. Mnogo gore stvari su me trenutno mučile od ogrebotina i modrica. „Nažalost, preživeću.”

Gert se nasmejao i uzeo da prebira po frižideru.

„Koliko je sati?” Rastegao sam bolne udove. Osećaj mi se polako vraćao u prste. „Neću danas na posao, dobio sam bolovanje. Treba da telefoniram Kadrovskoj…”

„Ne idem ni ja na posao, struja još nije došla.” Mumlao je kroz ostatke jučerašnjeg ručka. „Jedva da je podne. Došao sam da vidim da li si u stanju da se malo spremamo za večerašnju svirku. Završio sam onu novu pesmu pa bi je valjalo uvežbati.”

„Kao da imam pametnija posla.” Slegao sam ramenina i polako ustao. „Samo da proverim nešto.”

Odvukao sam se do bratove sobe i uzeo da otvaram ormare.

„Znam da bata ima sakrivenu negde kutiju tramola. Donela mu je tetka iz zapadnog dela kada je prošle godine slomio nogu.” Napipao sam nešto čvrsto zalepljeno odozdo na jednoj od fioka. „Evo ga. Vidi, ima i nešto para u šteku.”

Zveknuo sam dve tablete i zalio hladnim pivom iz Gertove ruke.

„Ubiće te brat.” Nasmejao se i ispružio dlan. „Daj i meni jedan.”

***

„Da li ste vas dvojica normalni?” Siktala je Leni dok smo silazili niz strme stepenice u podrum. „Zašto niste parkirali dalje niz ulicu? Znate da odmah pomislimo da je Štazi čim čujemo kola ispred kapije.”

„Kada neko parkira auto ispred spomenika, istorija za trenutak zadrži dah.” Džep, Zionov nezvanični tonac je očigledno bio urađeniji od nas dvojice.

„Ne seri, Džep, nego razvlači te kablove.” Leni nas je pogledala ispod obrve i odmah znala o čemu se radi. „Ajde, predajte robu. Već ste preterali, a nismo se još ni uštekali.” 

Poput deteta kome su za kaznu tražili da preda omiljenu igračku, stavio sam kutiju pilula na njen dlan.

„Opa, tramol.” Brk joj se nasmejao. „Znam tačno šta ću sa ovim. Odmah dođem, a vi se naštimujte.”

Ostatak dana i veće parče noći smućeni su u mojim sećanjima. Znam da smo uvežbavali Gertovu novu pesmu i u pauzama pokušavali da odgonetnemo tajne zagonetke iz fanzina. Prvo je išlo sjajno, dok sa drugim nismo napravili mnogo pomaka.

Pred sam nastup Leni se izgubila na pet minuta, ili sat vremena, i vratila se sa kesicom preludina.

„Malo da se podignemo pred nastup.” Izjavila je i istresla tablete na sto. Bilo je po dve-tri za svakoga.

Tek kada sam izašao na binu shvatio sam zašto mi Bah nije pomogao da odgonetnem zagonetku. Prvi ton sa mog basa u kombinaciji sa aperima ubacio je moj um u petu brzinu. Za neke stvari bilo je neophodno zavitlati satarom. A onda je Gert zapevao.

„Kada je poslednji put nestalo struje,

neko je video ono što nije smeo.”

„Rešenje nam je bio svo vreme pred nosom”, objašnjavao sam Leni dok me je Sestra Džej ljubila po grudima. „Svaki stih je rešenje jednog pitanje koje bih mogli da postavimo.”

„Zid je napukao, pukotina se širi

Uz parče plavog neba lakše se živi.”

„Gde je barem lako.” Gert je pokušavao da bude koristan dok je tresao poslednje kapi nad pisoarom. „Drugi stih lepo kaže: U muzeju gde niko ne ide više, zrak svetla svake subote pogodi istu pukotinu. Samo treba da provalimo o kom muzeju priča.”

„U izlogu napuštene knjižare sunce svakog dana

otvara istu stranicu romana.”

„Ne, ne i ne!” Brecala se Leni kada smo joj izneli Gertovu teoriju. „Taj stih jedini ima vremensku odrednicu. Znači beg je moguć isključivo subotom.”

„Pocepa što je napisamo i onda ga spali.

Jer zna da pepeo ne govori.”

„Na svakom spratu bio je neki oblik kontrole. Samo prizemlje je puštalo da padneš.” Vikao sam Leni na uvo dok je neki nepoznati bend pržio sa bine. „Gde možeš da padneš sa prizemlja? Jedino u podrum. Definitivno se radi o tunelu.”

„Rečeno je da nema više otisaka,

a zemlja je gorela pod stopalima.”

„Nešto sam mislio.” Gert je naprasno iskočio iz Leninih usta. „Gde god da je ulaz, mora biti blizu zida. A ono: Bageri kopaju temelje kao da traže oproštaj ispod zemlje znači da se nešto gradilo. Ulaz mora da je u nekoj novijoj zgradi na relativno maloj udaljenosti od zid.”

„Rečeno je da nema izlaza,

ali ja koračam bos.”

„Zgrade u Luisenstraße su građene neposredno pred štampanje fanzina.” Setio sam se da smo išli da gledamo bagere i buldožere kako raščišćavaju teren. „Brojevi od šesnaest do osamdeset. Sad nam samo treba kašika: Na ulazu u podzemni prolaz ostavljena je kašika – niko ne zna da li kao znak gladi ili sitosti.”

„Kad su skinuli table sa imenima,

grad je ličio na zaboravljeni jezik.”

„I škola, ne zaboravi na školu.” Naprasno je izletelo Leni dok smo se izležavali na stsrom dvosedu u podrumu. „U školskim klupama raste samo paučina. Znanje više dolazi kroz pukotine. Znam da bi to mogla biti samo metafora da u totalističkom društvo znanje treba tražiti na drugim mestima, ali nisu morali spomenuti školu.”

„Kada su nama skinuli imena,

Ponovo smo razumeli gde smo.”

***

Probudio sam se rano ujutru u podrumu Ziona, sam i još uvek pijan. Pored teške glavobolje i sveprožimajućeg osećaja da ću se raspasti ako pokušam da ustanem, kod sebe sam imao i poslednju stranicu fanzina zakačenu zihrnadlom za rever.

Preko pesme sada je olovkom bila nacrtana mapa jedne sekcije Mitea tik uz zid, sa iksom obeleženim mestom sastanka i duplo podebljanim dvanaest nula nula u uglu.

Kroz maglu sam se sećao da je Sestra Džej pomenula kako je poslednjih nekoliko razreda politehničke završila u novotvorenoj školi nadomak zida. Jedan od izbornih predmeta bilo je i kulinarstvo. Broj njenog telefona je bio ispisan u crvenom karminu na poleđini papira. Ako sve propadne, barem ću imati devojku da me isprati u vojsku.

Plan se polako kristalizovao negde iz drogama razvodnjenih sećanja. Trebalo je da se nađemo u podne kod škole da pronjuškamo i ponesemo sve vredno što može stati u džep ako tunel stvarno postoji. Imao sam nešto istočnih maraka skrivenih ispod poda u sobi, ali nedovoljno da bi mi iole značilo sa druge strane zida. Ionako su tamo naše pare bile bezvredne. Ali imao sam ideju kako da dođem do nešto novca.

Čekao sam skoro pola sata skriven iza drveta ispred zgrade dok majka nije izašla na pijacu. Brat je još uvek hrkao kada sam se ušunjao u stan, pokupio svoj štek, nešto odeće i violončelo.

Put za A-u-V vodio me je blizu pristaništa i zida koji ga je delio. Most preko Špreje bio je dobro čuvan sa novim kulama osmatračnicama i patrolama sa psima. Špreja je mala reka, ali za nas sa ove strane bila je široka koliko i Nil. Most je izgubio svoju svrhu, postajući samo bolni podsetnik da smo nekada mogli savladati vodu, a da se ne pokvasimo, ili da nas ne upucaju. Mostovi više ne spajaju, samo odlažu pad.

U prodavnici sam uspeo da prodam čelo za trista maraka. Dobio bih koju marku više da otac juče nije ugasio cigaru na kutiju. Zajedno sa ono malo ušteđevine što sam poneo imao sam taman dovoljno para za jedan tanak zlatni verenički prsten. Zlato je ipak, pa, zlato i može se lako prodati gram za gram sa druge strane zida. A i lakše ga je nositi nego violončelo.

Bas gitara bi donela više para, ali za razliku od violončela nije bila moja, već pozajmica od kolege muzičara trenutno na služenju kazne u Štazi zatvoru, pa bih se osećao stvarno odvratno da sam je prodao.

Tako opremljen, vratio sam se u Mite i potražio školu. Negde usput nabasao sam na Gerta kako sam luta kvartom. Gledao je mapu, ali je tragove nalazio samo u brazdama na rukama. Ruke su mu bile poput mojih, u ožiljcima od tuča, gitare i slomljenih sijalica. Radničke ruke na neradnicima. Kakva ironija.

Leni nas je već čekala kod škole. Osvrtao sam se okolo u potrazi za Sestrom Džej, ali nje nije bilo. Ne znam šta sam tačno očekivao, tek juče smo se upoznali. Nisam joj znao ni pravo ime.

„Hoćemo li?” Pitala je Leni razgrnuvši žičanu ogradu koja je čuvala zadnje dvorište škole.

Prvi sam prošao i osvrnuo se ka Gertu.  Držao je glavu visoko, ali su mu ramena šaptala istinu. Strah ga je izbezumio. Napravio je nekoliko nesigurnih koraka ka prolazi, a onda ponovo stao.

„Izvinite, ljudi, ne mogu ja ovo.” Promucao je pre nego što se okrenuo i otrčao. Leni se kolebala nekoliko trenutaka, pa pustila ogradu. Pogledala me je jednom tužno i pojurila za njim. Ostao sam sâm.

***

Nije bilo teško ući u školu. Jedan od prizemnih prozora fiskulturne sale bio je već razbijen i dovoljno veliki da se provučem, mada zamalo da polomim noge skačući sa visine na ispucali parket.

Neko vreme sam lutao po suterenu dok nisam pronašao kabinet za domaćinstvo. Veliki mural kašike uronjene u tanjir supe krasio se jedan od zidova zagušljive prostorije ispunjene kuhinjskim ostrvima, šporetima i frižiderima. Kuhinja očigledno više nije bila u funkciji, jer je sve bilo isključeno iz struje i gas je bio zavrnut.

Otvorio sam svaki frižider, zabio glavu u svaki kredenac i špajz, ali tajnog prolaza nije bilo. Kada sam ostao bez ideja, vratio sam se pesmi iz fanzina. Posle sedmog čitanja primetio sam da se reč pukotina spominje dvaput. Detaljno sam pregledao zidove i ostale površine dok na podu blizu jednog od štednjaka nisam pronašao poderotinu u linoleumu koja je opasno ličila na krivulje Zida gledane iz aviona.

Kada šporet nije želeo da mrdne ni pod mojim najjačim pritiscima, rešio sam da promenim pristup. Dobro sam se zagledao u svaki pedalj aparata u potrazi za nečim neobičnim. Primetio sam da šporet ima pet ručkica na prednjoj strani, a samo tri gorionika i rernu, u isto vreme kada su i glasovi počeli da dopiru spolja.

Sestra Džej. Pomislio sam. Izdala nas je. Ili me je neko video kako ulazim u školu. Razlog je bio nebitan, bili su mi za petama.

Okrenuo sam poslednju ručku na maksimum i pritisnuo je da do kraja ulegne u ležište, na šta se šporet uz glasno škripanje srolao u pod otvarajući uzak prolaz u mrak. Glasovi su se približavali, pa sam uleteo glavom prvo u nepoznato.

***

U napuštenom podrumu, miriše beton kao hleb. Rukama opipavam po mraku u potrazi za prekidačem, polugom, bilo čin. Nalazim nekakav mehanizam sa ručkom i okrećem ga taman na vreme da zatvorim prolaz pre nego što koraci zazveče na podu kuhinje. Zadržavam dah dok nekoliko osoba baulja po sobi u potrazi izvorom malopređašnjeg zvuka.

Vrata se otvaraju i zatvaraju, čuju se prigušene psovke. Nisam se usudio da se pomerimo dok soba nije ponovo utihnula. Tada sam, opipavajući zid, krenuo ka bledoj liniji svetlosti na suprotnom kraju.

Iza metalnih vrata dočekao me je uzak hodnik osvetljen električnim lampama. Naci orlovi na betonskim zidovima bili su dovoljan dokaz da sam bio u jednom od vojnih bunkera razbacanih ispod ulica Berlina.

U početku sam koračao polako, plašeći se da ću zalutati, ali sva ostala vrata su bila ili urušena ili zaključana, pa sam se usudio da pojačam tempo. Vreme je prolazilo mimo mene i merio sam ga koracima, pošto nošenje ručnog sata nije bilo dovoljno pank. Posle trećeg zabrojavanja sam odustao.

Obradovao sam se na brzinu nažvrljanom grafitu kašike pored maljem izbijene rupe u betonu. Tunel u njenom nastanku je bio novijeg datuma, sudeći po novoj neonskoj rasveti štedljivo raspoređenih da sam između dva ostrva svetlosti morao dugo puziti po mraku.

Sve vreme sam osluškivao za zvukovima koraka i lavež pasa. Sad sam morao biti duboko u ničijoj zemlji između dve sekcije zida. Na svaki šum sam se trzao i zadržavao dah. Lampe i mrak su se smenjivali monotono, svaki period tame i svetla potpuno identičan prethodnom, kao da sam puzao po pokretnoj traci nekog paklenog laboratorijskog eksperimenta. Još jedan pacov u potrazi za sirom.

U jednom trenutku, umesto iznad mene svetlo se pojavilo direktno ispred. Mahnito sam zagrebao po vlažnoj zemlji ne bih li što pre stigao do njega. Lampa na kraju tunela pravila je dva polukruga osvetljujući malo parče betona na podu i metalna vrata sa polugom na plafonu.

Povukao sam polugu i uspravio se. Dočekao me je usplahireni mladić sa lugerom u ruci. Oružje je ubrzo sklonjeno kada je video bedževe na bratovom starom sakou.

Pomogao mi je da se izvučem iz tunela i uz stepenice do belih drvenih vrata. U drugoj sobi, devojka je ispustila šerpicu sveže kuvane kafe kada nas je videla kako izranjamo iz mraka.

„Još jedan!” Vrisnula je i prihvatila me za drugu ruku. Posadili su me na otrcani stari kauč i obasuli me hranom, pićem i pitanjima.

Kad mi se glas malo povratio od prašine i ćutanja, prvo što sam upitao bilo je gde sam.

„U napuštenoj pivnici u Kreuzbergu.” Kroz osmeh odgovorila je devojka, a mladić je dodao: „Dobro došao u Zapadni Berlin.”

***

Sledećih nekoliko nedelja život se menjevitom brzinom odmotavao pred mojim očima, dok sam ja bio nemi posmatrač. Moji spasitelji bili su deo grupe studenata koja je napravila i održavala ovaj tajni prolaz. Uplašeni da će ih Štazijevi špijuni otkriti, kao i mnoge pre njih, rešili su da ne pričaju otvoreno o tunelu, već da ga obznane u vodu zagonetke i glasina, što ga nije činilo mnogo učinkovitim, ali jeste uspelo da ga održi u tajnosti.

Leni je bila u pravu, trgovac jeste odgonetnuo misteriju i prošao prošle subote kroz tunel. Ipak ga nisam nikada više video, pošto je ubrzo potom napustio Berlin i otišao za London.

Meni su studenti pomogli da dobijem papire i skromnu pomoć koju je država davala izbeglicama. Obećali su da će pustiti glasine sa druge strane da sam uspeo da pređem. Sve konkretnije od toga bi bilo opasno i po tunel i po moju porodicu.

Srećom, imao sam tetku u Zapadnom Berlinu koja je bila oduševljena što me vidi. Već sledeće nedelje otišla je u posetu kod mojih i obavestila ih usmeno da sam živ i zdrav. Nisam joj priznao kako sam prešao da bih zaštitio tunel, pa ni ona njima nije mogla da prenese.

Postarao sam se da odnese bratu punu kutiju lekova i izvini mu se što sam mu ukrao novce. Narednih nekoliko subota proveo sam u napuštenim lokalu na izlazu iz tunela. Nadao sam se da će još neko doći, ali se niko više nije pojavio. Ni Gert, ni Leni. Ni Sestra Džej.

Onaj zlatni prsten mi je kupio polovnu bas gitaru, pa sam već posle nekoliko nedelja svirao u novom bendu. Violončelo više nikada nisam uzeo u ruke. Ispostavilo se da ako celu karijeru posvetiš isključivo amputacijama, satara je mnogo efikasnija od skalpela.

Na leto su do nas počele da dopiru glasine o Neus Forumu i građanskim neposlušnostima. Redovno sam krao novine sa trafike očajnički tražeći bilo kakve informacije sa druge strane zida. Podučen iskustvom, nisam verovao ni zapadnim vestima, dok nije došao septembar i protesti u Lajpcigu. Pročitao sam izveštaj sedam puta, ali i dalje nisam mogao da poverujem.

Izveštaj je bio tačan, ali je zvučao kao izveštaj o nekom drugom narodu. Nisam mogao da verujem da su Istoku odjednom izrasla muda. Zid nije pao, ali se sve sa druge strane urušilo.

Nažalost, nisam dočekao pad, barem ne u Nemačkoj. Mesec dana ranije sam jednim od retkih vozova napustio Berlin, a kasnije i zemlju. Sećam se kako sam gledao svoju tetku kako mi maše, zajedno sa ostalima koji su ispraćali najbliže. Kada su se svi konačno ukrcali, na peronu su ostali oni koji nikuda nisu krenuli, ali su sve razumeli.

Ni zapad mi nije pružio ono što sam očekivao. Tamo, pitanje nije bilo gde si – već koliko te ima. Svi su jurili za lovom, novom religijom modernog doba, pa si vredeo onoliko koliko poseduješ. Nisam se pronašao ni u toj mašineriji, ali tamo me barem niko nije radio o glavi samo zato što nisam znao da ćutim. U redu, skoro niko.

Svaki put kada bih popio šljagu od nezainteresovane ženske ili pesnicu od političkog neistomišljenika setio bih se oca, čak i pošto sam čuo da je osuđen na dovoljno godina teške robije. Želim da verujem da je majkin dosije o njemu imao barem neke veze sa tim.

Matori je vole da kaže: „Bolje kralj u paklu, nego rob u raju.” Zapad je bio daleko od raja, ali barem mi nije gorelo pod nogama. A ožiljci na rukama i duši će izbledeti.