Valovitim kaldrmisanim putem koji je vijugao uz obalu reke, užurbano je hodao čovek sa narandžastim pončom i beretkom iste boje. Potpetice braon lakovanih čizmi odbijale su se o promrzlu kaldrmu glasno odzvanjući, a njegova dugačka kovrždava kosa vijorila se ispod kape, ovlaš otkrivajući dršku kratkog mača koji mu je počivao na leđima.
Dok mu je usporavala korak, uzbrdica postepeno poče otkrivati mirno, uspavano selo u dolini.
Kuće slamnatih krovova, mahom prizemne građe nicale su poput zdepastih pečuraka okupanih izmaglicom koja se spuštala sa oblih brda prekrivenim borovima, smrčom i jelom. Fasada na kojoj se ljuštila farba izgledala je kao da želi da pobegne od sopstvene istorije, jer je Hrastopolje imalo svoju drevnost, arhitekturnu neuređenost i potrebu za obnavljanjem, o čemu su najbolje svedočili domovi meštana. Preko reke, most od kamena protezao se lučno ka zapadu vodeći do druge strane sela gde jedva da je bilo nekoliko kuća, ali se uz samu reku uzdizala četvrtasta i najveća građevina, sa špicastim krovovima postavljenim preko dva tornja u čijim su se potkrovljima klatila dva ogromna bakarna zvona. U dvorištu crkve, nicali su spomenici na travnatoj površini.
Prišavši drvenoj kapiji sela, čovek je zastao ugledavši pegavog mladića oslonjenog na koplje koje je bilo veće od njega samog. Ispod vunenog plašta krila se neugledna zimska odeća, a na njegovom ramenu visio je stari rog sa napuklim dnom. Kada je ugledao pridošlicu ispravio se kao da je bio probuđen iz sna, a pogled mu je i dalje ostao nesiguran.
“Ilan od Balgarda?” upitao je promuklo.
Čovek klimnu.
“Očekivali smo vas sinoć. Nadzornik je rekao da nećete ni doći. Kopilan me je ostavio samog da visim ovde na hladnoći”, reče stražar, a zatim pljunu u stranu.
“Bilo je vukova na putu. Ostao sam bez konja”, reče Ilan, ali bez prizvuka pravdanja u glasu. “Da li je starešina sela budan?”
“Tobajos trenutno nije ovde. Rekao je da će se vratiti na vreme, da stigne na sahranu. Da li želite da vas odvedem do prenoćišta?”
“Neka to sačeka sada”, namršti se Ilan. “Rečeno mi je da dečaka nećete sahraniti dok ja ne pogledam telo.”
Stražar je pognuo glavu.
“Leži u crkvi. Sveštenik kaže da ga čuva svetost…dok ne stigne pravda.”
“Pravda ne putuje tako brzo, kao što vidiš…”, reče Ilan prebacivši torbu na drugo rame. “…Ali putuje uporno. Hajde, pokaži mi gde mogu da prelomim komad hleba i zapalim lulu.”
Selo je još uvek bilo pospano dok je Ilan koračao iza stražara. Smrznuta zemlja nije se videla od guste magle koja se zadržavala u visini njegovih članaka, kao da je imala sopstvenu svest o tome šta je skrivala. Vazduh je imao težinu neizgovorenih reči, a nelagoda koja se počela vitoperiti uz Ilanov želudac, budila je slutnju tamniju od same šume kroz koju je noćas putovao. Država je disala teško, kao stara mašina kojoj fali jedan točak, a Hrastopolje je samo potvrđivalo tu hipotezu šireći svoju teskobnost van okrilja valovitih predela koji su okruživali selo.
Stražar konačno zastade i pokaza rukom prema velikoj dužnoj zgradi koja je počivala u senci ogromnog hrasta.
„Krčma, kao što ste tražili. Ovde se toči najbolje crno pivo u pokrajini.“
„Zaista?“, podiže obrvu Ilan. „Hajde, platiću ti jedno. Da se iskupim što si me čekao celu noć.“
Stražar odmahnu rukom. „Ne, ne hvala. Još uvek sam na dužnosti.“
Ilan slegnu ramenima i oprosti se od mladića. Pred vratima krčme na škriputavim alkama klatila se drvena tabla sa natpisom – Kod Bora. On se maši za kvaku od livenog gvožđa i otvori teška hrastova vrata koja udariše u zvonce okačeno o dovratak. U uglu njegovih usana pojavi se tračak osmeha, jer zaista, zvono na vratima nekih stanova odzvanja kao priznanje starim navikama.
Kada je stupio u prostoriju zapljusnuo ga je miris mokrog drveta i ustajalog kvasca. Paučina se protezala po plafonu gde je visilo na desetine metalnih držača za sveće od kojih je samo nekoliko gorelo, dok je svetlost tmurnog jutra pokušavala da se probije kroz prozor sa južne strane zdanja. Krčmar, čovek širokog struka i niskog čela stajao je iza šanka i temeljno brisao čaše i krigle, kao da je svaka nosila grehove meštana. Oči su mu bile krmeljive od spavanja i s obzirom da je bio jedini prisutan u prostoriji i da je vatra u kaminu bila mlada, Ilan shvati da je ovaj čovek krčmu malo pre otključao.
„Jes` ti onaj magister iz Balgarda?“ upitao je neljubazno dok su mu debele modre usne prskale šank pljuvačkom.
„Taj sam“, odgovori Ilan, smeštajći zadnjicu za visoku stolicu približenu šanku.
„O`š pivo?“
„Pivo i nešto da se pojede.“ Ilan zatim izvadi svoju lulu tvorenu slonovačom i pripali sadržaj njenog trbuha.
Krčmar se namršti na raskošan miris vanile dok je primicao kriglu slavini.
„Gulaš će biti oko podne. Ako si gladan, ima sira i hleba sa semenkama.“
„Daleko je podne. Daj mi šta god.“
Nekoliko minuta u prostoriji čula se samo pucketajuća vatra iz kamina koja je tako razgorena naterala Ilana da skine svoj teški pončo. Kada se krčmar vratio sa nasečenom mezom, magister prekinu tišinu:
„Zašto se krčma ne zove Kod hrasta?“
„Kako, molim?“ iskezi se krčmar.
Ilan pročisti grlo. „Krčma leži u senci hrasta, a ne bora.“
„Kakve veze ima drvo sa bilo čim?“ iscerio se. „Ja se zovem Bor. Kod Bora, razumeš?“
„Ah, sad shvatam!“, reče Ilan lupnuvši se dlanom po čelu.
„Slušaj me“, rekao je krčmar ozbiljno, prebacivši krpu preko ramena, “znam da nisi došao ovde zarad neobaveznog ćaskanja. Nemoj gubiti vreme. Ja pošteno radim svoj posao i ne širim glasine.“
„Glasine me ne zanimaju“ rekao je Ilan srknuvši gusto pivo, pa obrisa rukavom penu sa riđih brkova. „Ja se bavim činjenicama.“
„Nekad su činjenice teške za prihvatiti. Zato narod priča svašta.“
„Da li si u svojoj krčmi primetio nešto neobično te noći?“
„Ništa posebno, osim što su se braća Trolo potukli.“
„Šta je tu neobično?“
„Oni nisu problematični. Čak nisu puno ni popili te večeri.“
„Čime se bave njih dvojica?“
„Šumari. Traperi. Pošten svet. Ne znam šta im bi to veče. Osim toga, sve je teklo kao inače. Ujutru kada smo čuli strašne vesti, mislim da je svako od nas izgubio jedan mali deo sebe.”
“Rečeno mi je da dečak nema majku. Živeo je sa ocem?”
„Sa ocem i sestrom“, potvrdi krčmar. “Majka mu je skočila s mosta prošle jeseni. Nesretnica. Nije bila sama sa sobom, da ti kažem.”
Ilan klimnu.
“Primetio sam da s one strane reke nema mnogo kuća. Samo crkva. Prilično neobično, složićeš se?”
“Tja”, frknu Bor. “Na ovim prostorima mostovi više ne spajaju, samo odlažu pad.”
Ponovo nastupi tišina i pucketanje vatre, a zatim se Ilan ponovo oglasi:
„Da li si zapamtio lica svih ljudi koji su te večeri bili ovde?“
„Jesam, naravski. Sve su to uglavnom redovne mušterije.“
„Možda će mi trebati njihova imena, ali o tom po tom“, rekao je Ilan, pa se posvetio doručku koji je bio pred njim.
Kako je zora rumenela, tako je krčma Kod Bora nudila jutarnju rutinu redovnim gostima koji počeše pristizati. Dok su sedeli na svojim uobičajenim mestima i kvasili grlo pivom, govorili su tiho, ali su se reči širile kao požar u suvoj arhivi. Tragična okolnost obišla je njihovo malo selo, a oni činilo se, nisu se bojali smrti, već tišine posle odlaska. U svim tim razgovorima, međutim, Ilan nije uspeo naslutiti ništa korisno. Naposletku, znao je da u svakom praznom lokalu ostaje malo prašine i mnogo nelagodnog pogleda, pa je primetivši svoju nepoželjnost iskapio ostatak piva iz krigle i ostavivši Boru pozamašnu napojnicu, napustio gostionicu.
Izašavši na puteljak od velikih oblutaka utisnutih u zemlju, Ilan pogleda u zubato Sunce koje je izvirivalo iza prevoja zelenih brda. Izmaglica je nestala sa ulica, kao da je pobegla pred užurbanim koracima meštana koji su se usmeravali ka pijaci. U samom centru sela, tezge su se punile jajima, voćem i povrćem, a staza između tezgi ljudima. U koloni su hodali ravno, ali je svaki hod bio različito kriv. Sašaptavanje i nervozni kratki pogledi usmereni ka njemu, nateraše Ilana da u pesnici stegne svoju drvenu amajliju oblika vage – istinomer koji se nervozno klatio kao nejako čeljade u groznici. On pruži korak vetru u susret, dok nije stigao do luka mosta koji ga prevede preko reke do crkvene porte. Isprekidan pasji lavež najavi njegov dolazak, a dva pogrebnika umrljani od blata mu kratko klimnuše kada izviriše iza crkve gde je počivalo groblje.
„Otac Noa je unutra, ako njega tražite” reče jedan od njih.
Ilan se učtivo osmehnu u znak zahvalnosti i usmeri ka vratima. Kada ih otvori, on pusti na slobodu miris tamjana i užeglog ulja, a sveštenik koji je bio zauzet paljenjem sveća pored oltara, trgnu se nesigurno, kao da je radio nešto što nije smeo.
„Pax vobiscum“, pozdravi ga Ilan glasno.
„Et cum spiritu tuo“ odgovori sveštenik. „Dobrodošli u kuću Božju. Voleo bih da su okolnosti pod kojima dolazite radosnije, magistere.“
„Malo je radosnih okolnosti koje iziskuju moje prisustvo, oče“, reče Ilan ozbiljno, pa rukom pokaza ka kamenom pijedastalu naspram oltara. „Ovde je telo dečaka?“
Sveštenik klimnu. Držao je glavu visoko, ali su mu ramena šaptala istinu. Bio je mlad – u ranim dvadesetim, reklo bi se. Ilan je u njegovom držanju mogao osetiti nelagodu, a u očima strah i tugu. Prišao je pijedastalu i položio svoju amajliju na kamen, ostavivši je da se klati pored pokrivenog tela.
Povukao je čaršaf i udahnuo duboko.
Sveštenik je prišao takođe, ali to Ilanu nije smetalo.
Dečak je mogao imati pet ili šest godina i izgledalo je kao da spava. Lepo belo lice bilo je spokojno, kosa očešljana, a ruke sklopljene u molitveni položaj. Pažljivo osmatrajući telo, Ilan nije primećivao znakove nasilne smrti; nije bilo modrica, podliva, preloma ili posekotina.
„Ko je pronašao telo?“, upitao je strogo.
„Tetka Etel, seoska travarka. Tog jutra pre svitanja, skupljala je biljke ispod mosta. Sirotica se veoma uzrujala.“
Ilanova vaga poče se intenzivno klatiti i obojica spustiše pogled. Amajlija se njihala tik pored dečakove desne šake. Ilan se namršti, a sveštenik razrogačenih očiju pokri usta rukom.
Vaga se nije pomerila sama od sebe.
Otac Noa vrati pogled na mrtvačko dečije lice, a zatim zadrhta nad prizorom. Otvorio je široko usta, ali umesto reči, izlete krik straha i užasa.
Dečakove oči sada su bile otvorene.
Beživotno su zurile u tavanicu crkve, gledajući sijaset gipsanih anđela kako lebde u podnožju kupole. Dečakov prst se i dalje trzao pomerajući vagu.
Ilan udahnu duboko i primače nos detetovim modro plavim usnama.
„Da li ste dobro oče?“, upitao je sveštenika dok je dlanovima ponovo zatvarao mrtvačke oči.
„Šta se upravo dogodilo?“, izusti otac Noa ubrzano dišući dok se desnom šakom držao za grudi.
„Da li ste mu vi ili neko drugi zaklopili oči pre no što je telo položeno ovde?“
„Ja sam. Nisam mogao da gledam taj nespokoj. Zašto pitate?“
„Izveštaj koji sam dobio od seoskog starešine ne podudara se sa ovim što je preda mnom. Papir je mogao da podnese sve – osim onoga što nije napisano. Ovo dete je ubijeno. Otrovano.“
„Otrovano?“ izbeči se sveštenik.
„Tako je. Kažite mi oče, gde mogu da pronađem travarku koju ste spominjali? Nakon sahrane, godilo bi mi da popijem čaj.“
Vetar je nežno talasao crne skute okupljenih, a zvuk drobljenja zemlje pod njihovim cipelama bio je jedini odgovor na škripu konopaca dok se mali sanduk lagano spuštao u raku. Sa ruba groba, njihao se crni plašt obrubljen ljubičastim nitima, a iz otvorene knjige potekoše reči:
„Seti se, čoveče, da si prah…i da ćeš se u prah vratiti.“
Sveštenik je zatim spustio pogled, zagrabio šaku zemlje i polako prosuo gromuljice preko poklopca sanduka uz tup zvuk koji je razarao svest najbliže primaknutima. Otac pokojnika je gubio snagu u nogama i dvojica su ga držala kako nebi poleteo u raku, a sestra je plačući sakrivala šakama lice, kao da je želela da se od svega toga sakrije. Sama svečanost čina dobijala je morbidnu i jezivu konotaciju sa tim teskobnim bubnjem koji je poput olovnog zvona teško damarao u njihovim glavama, a u grudima im ostavljao tihe i zagušljive rane.
„U zemlju te polažemo, jer iz nje si uzet. Prah si bio…i u prah ćeš se vratiti, ali u dan uskrsnuća, Gospod će te po imenu pozvati.“
Sveštenik se tada okrenuo ka prisutnima. Oči su mu bile vlažne, ali mirne. Nakon trenutka guste i nepodnošljive tišine, ponovo se oglasio moleći Gospoda da dečaku oprosti grehe i povede ga putem svetlosti.
Negde u daljini, kuče je zakreštalo. Oštar vetar prohujao je pored kapije groblja, a dvojica rumenih od rakije počeše zabadati lopate u greben od zemlje koju su tog jutra iskopali.
Deo tuge ostao je tu, da visi u vazduhu čekajući povratnike ovom mestu, a onaj njen manji deo biće ponet dalje preko mosta, utisnut u dušu komšiluka gde će se neko vreme zadržati, tinjajući poput žiške ogorelog drveta.
Ali ta će se žiška vremenom ugasiti i ohladiti. Svaka ulica ima svoje mrtve, samo ih više niko ne pozdravlja.
Ilan je tako razmišljajući stajao, zagledan u raku koja se punila zemljom kada mu je prišao zdepast čovek koji se gegao pri hodu.
„Magistere“, obratio mu se srdačno, „dobro ste došli u Hrastopolje. Ja sam Tobajos, starešina sela. Oprostite što vas nisam dočekao, imao sam nekih…neodložnih obaveza. Posao, znate.“
Ilan učtivo klimnu. Jedan kratak pogled na izraz lica i odeždu pripovedao mu je priču o ovom čoveku. On je dobro poznavao soj ljudi kakvog je starešina sela bio reprezent. Ljudi bez obrazovanja, kulture i šarma. Političari koji nisu prezali da zarad lične dobiti srozavaju ugled države, čijem rukovodstvu to iz nekog razloga nije smetalo. Kada se sistem raspadao, najvše su ćutali oni koji su ga stvorili. Narod je uvek bio kriv. Nisu menjali sistem, samo su promenili ljude koji ga ponavljaju.
„Ako ste voljni, možemo do pisarnice da sredimo formalnosti. Verujem da se i vama žuri da zaključimo ovu stvar i da se vratite kući što pre.“
Ilan se ironično nasmeši. „Gospodine Tobajos, izveštaj koji je stigao u Balgard je…pa, usudiću se reći, apsurdan.“
„Kako molim?“ izbeči se Tobajos.
Ilan uzdahnu. Rečenica je krenula kao tvrdnja, a završila kao osuda.
„U vašem selu postoji slučaj ubistva.“
„Nemoguće! Na telu nema nikakvih znakova nasilja, nema krvi!“
„Zločin se ne meri krvlju, Tobajose.“, rekao je Ilan. „Zločin se meri onim što ćuti kad svi počnu da govore.“
Ilan se okrenuo na peti i krenuo ka kapiji, ostavivši zbunjenog seoskog starešinu da nemo zuri u spomenike.
Neki objekti izgledaju kao da su napravljeni da nikada ne budu upotrebljeni. Kuća travarke Etel bila je sklepana od jalove cigle i istrulelih dasaka, a lišajevi i bršljan povijali su se uz zidove sakrivajući pukotine. Da Ilan nije znao pojedinost da u ovom ruglu stanuje osoba od njegovog interesa, pomislio bi da tu obitavaju samo gušteri koji se udebljavaju hraneći se mušicama nastanjenim u puzavicama.
Ilan postavi noge na trem sačinjen od šarenih oblutaka, a žena u poznijim godinama, odevena u laku cvetnu haljinu uprkos hladnoći, pojavi se njemu iza leđa.
„Onima koji motre, ne sviđa se vaše prisustvo magistere“, rekla je koristeći nekakav čudan naglasak koji Ilan nije bio siguran da je čuo ranije.
„Navikao sam na to gospođo.“ Odgovorio je uz naklon. „Moje ime je Ilan. Ilan od Balgarda.“
„Znam ko ste vi“, reče travarka pa pljunu u stranu. „Videla sam vas na groblju.“
„Možete li mi reći, ko su ti ljudi koje spominjete?“
Etel se isceri otkrivši krezubavu usnu duplju. „A ko je rekao da su to ljudi?“
Ilan podignu obrvu upitno.
„Na ovo selo motre duhovi. Posmatrači. Bića koja su starija od vremena.“
Magister uzdahnu prevrnuvši očima. Svako selo imalo je svoje sujeverje. Mogao je pretpostaviti da će na ovako nešto naići i u Hrastopolju, pre ili kasnije.
„Da li možemo da razgovaramo unutra?“
„Ne.“ odgovorila je kratko. „Kao što sam vam rekla, nepoželjni ste. Nemojte to shvatati lično, ja samo ne želim da ih naljutim.“
„Ja gospođo ne verujem u duhove“, rekao je sada strožim glasom, „ali verujem da ih ljudi prizivaju kako bi sakrili svoja nedela.“
Okrenuo se ka ulazu u kuću. Iza zatvorenih vrata nije bio zločin, nego njegova mogućnost.
„Zakasneli mišićni spazam. Smolast miris iz usta. Da li vam to nešto govori gospođo Etel?“
„Telo pamti i ono što je zaborav naterao da ćuti“, pognula je glavu. „Dečak je ubijen tissom.“
„Ako uđem u vaš dom travarko, da li ću pronaći uzorak ovog otrova?“
„Ne. Ja…ja ne zalazim tamo gde tissa raste. Tamo više niko ne ide.“
„Gde to?“
„Kod Glogove stene. Duboko u šumi. Oni koji motre, oni nam…brane.“
„Pa, očigledno je neko prekršio zabranu“, ironično će Ilan.
Starica mu se primakla bliže. „Već sam vam previše rekla“, prošaputala je. „Nastradaćete magistere. Ako u vašoj akademskoj glavi ima imalo pameti, vratićete se u Balgard još večeras.“
„Prijatan dan gospođo Etel“, promrmljao je Ilan namršteno i udaljio se sa trema trošne kuće.
Noć se Hrastopolju prišunjala rano; ulice postadoše prazne i vreme je postalo kružno kada su svi prestali da izlaze napolje. Vetar je besneo dok je spiralno uvrtao lišće u vazduhu i klatio ogoljena hrastova stabla pred svakom kućom. Ilan, ostavivši nevreme iza sebe, spokojno klimnu debeljuškastoj sobarici koja mu je pomogla da skine pončo i odloži mač na prijemni pult.
Soba odmarališta koju je Ilan platio bila je ugodna izuzev ustajalog vazduha i vlage, a plafon se spuštao ukoso prema zapadnom zidu, jer je prostorija ležala u potkrovlju. Ilan je otvorio prozor, kako bi memla bila zamenjena svežim novembarskim vazduhom. Njegov pogled sezao je do crkve sa druge strane mosta.
„Prozor gleda na zgradu, a zgrada ne gleda nikud“, čuo je ženski glas iza sebe. Kada se okrenuo, ponovo je ugledao sobaricu koja mu je donela skromnu večeru u vidu preprženog hleba i čaja.
„Tamo više niko ne živi?“, upitao ju je Ilan.
Sobarica se prekrsti.
„Kuće su prazne. Devet godina moje noge nisu išle preko mosta.“
„Ne odlazite ni u crkvu?“
„Bog je napustio Hrastopolje, magistere“, rekla je ugriznuvši usnu, kao da se pokajala zbog izgovorenog. „Oprostite, zadržavam vas. Prijatna noć.“
Sobarica se okrenu i pođe vratima, kada je Ilan pozva:
„Samo trenutak, Ane.“
„Da magistere?“
„Šta se to dogodilo pre devet godina?“
„Oh, oprostite, mislila sam da znate. Alina, devojčica iz porodice Deren koju sam služila, tragično je nastradala.“
„Šta se desilo?“
„Nestala je u šumi. Telo su pronašli kod Glogove stene nekoliko dana kasnije. Siroto dete.“
„Porodica Deren, da li i dalje živi ovde?“
„Ne. Napustili su Hrastopolje ubrzo posle. Od tada, ja radim ovde.“
„Hvala vam Ane.“ Rekao je Ilan i otpustio sobaricu.
Pojeo je večeru, svukao odeću i vrlo brzo zaspao. Ostavio je svoju amajliju na stočić kraj jastuka, kao što je to činio svake večeri proteklih devet godina.
Tiho, ali energično, do samoga jutra vaga se klatila.
„Ovde je dečakovo telo pronađeno“, rekao je nadzornik mršteći se kao da je i dalje mogao osetiti miris smrti na tlu. Ilan je u njegovom glasu osetio dezorijentaciju duha, kao da se poistovećivao sa bledim i sablasnim jutarnjim svetlom. Neko je noću pomerio granice grada, i jutro više nije znalo gde da se zaustavi.
Pod mostom, niže do reke, hrastovi su činili krug, gotovo neprirodno pravilan, a u središu, tlo je bilo crno i meko. Kiša koja je sinoć padala ostavila je blato i sumporast miris u vazduhu. Rečeno je da nema više otisaka, a zemlja je gorela pod stopalima. Rečeno je da nema zločina, a vazduh je treperio nervozno, preteći svojom frekfencijom da sruši most.
Ilan je dugo ćutao, pokušavajući da kroz jutarnju izmaglicu bolje osmotri tlo držeći monokl pred levim okom.
„Pre devet godina…imali ste takođe slučaj smrti deteta. Zašto to nije prijavljeno u Balgard nadzorniče? Ko je tad bio seoski starešina?“
„Poslali smo poziv, ali niko nije došao“, rekao je nadzornik. „Kažem vam, stari Tobajos, radio je sve kako treba, ali je sistem zaboravio da ga uopšte evidentira.“
„U kakvom je stanju bilo telo kada ste ga pronašli?“
„Uh, ne pitajte. Vukovi ga dohvatiše. Devojčica je bila…za ne prepoznati. Derenovi nisu do kraja verovali da je to njihova kćer. Otišli su van sela, tražeći je. Možda je tako i bolje.“
„Sada imamo novi leš nadzorniče. Dva deteta su mrtva. Potrebna mi je sva dokumentacija sa tog slučaja.“
„Nema tu Bog zna kakve dokumentacije, magistere.“
„Sigran sam da imate nešto.“
„Prošle su godine…postoji arhiva u kojoj su nestali svi tragovi. Ali i to je zapisano.“, nasmeja se nadzornik. „Hajde, pođite za mnom.“
Pola sata kasnije, u prostorijama mesne zajednice Ilan je sedeo na pohabanoj stolici i pušeći lulu čekao nadzornika da se vrati iz susedne prostorije koja je predstavljala arhiv.
„Evo“, rekao je kada se konačno pojavio, „možda će vas ovo zanimati magistere.“
U Ilanovim rukama pojavila se sveska sačinjena od stotine uvezanih strana požutelog papira sa tvrdim, crnim koricama. Užeglost papira razbi miris vanile koji se povijao u vidu gustog belog dima njegove lule, kada je Ilan otvorio svesku.
„Šta je ovo?“, upitao je zamišljeno.
„To smo uzeli iz Alinine sobe pre devet godina, kada smo očajnički tražili neki trag ne bi li je pronašli.“
„Njen dnevnik?“ čudio se Ilan. „Dakle, bila je pismena. Nisam znao da u Hrastopolju imate školu…“
„Tja“, frknuo je nadzornik. „U školskim klupama raste samo paučina. Znanje više dolazi kroz pukotine. Derenovi su bili obrazovani.“
Ilan je otvorio prvu stranicu sveske, a zatim počeo da čita. Slova su bila besprekorna i on prosto nije mogao da veruje da je to pisalo dete, iako je sadržaj sveske savršeno odgovarao toku misli jedne devojčice. Zastao je negde na trećini dnevnika, kada mu je izvestan pasus privukao pažnju:
…Meju Trolo videla sam ponovo kraj starog bunara. Uplašila me je. Govorila je: „Tamo dole je je žena koja me doziva.“ Njena braća su ubrzo došla i dok su je odvodili, ona je vrištala. Njen stomak je toliko velik, kao lubenica….
Nakon tog pasusa Ilan je pronašao nekoliko praznih stranica, a zatim opet zapis:
…Sinoć sam sanjala Meju Trolo. Sanjala sam bunar. Taj san sam zaboravila, ali kada sam se kasnije igrala na ulici i kada sam ugledala bunar, sve mi se vratilo. Otišla sam do bunara, kao u snu i kao i Meja Trolo čula glasove. Neka žena me je zvala po imenu, a ja sam je pitala da li joj treba pomoć. Ona je samo rekla da „oni koji motre više ne spavaju“, i da „svako selo ima svoje senke, ali samo retka imaju oči u tami“. Tada sam se uplašila i otrčala do kuće…
„Nadzorniče“, rekao je Ilan spuštajući svesku i monokl na sto. „Da li je Meja Trolo sestra od onih trapera?“
„Jeste magistere. Sina smo joj juče sahranili, a njeno telo odnela je reka prošle jeseni.“
„Hm“, povukao je Ilan dugačko iz lule. „A zar ona nije uzela muževo prezime?“
„Ne, sa sirotim Potrikom je živela u grehu.“
Ilan je neko vreme ćutao, zagledan u korice dnevnika, a zatim naglo ustao sa stolice.
„Ako bih vas zamolio da mi pravite društvo do Glogove stene, šta bi ste vi meni rekli nadzorniče?
„Uz dužno poštovanje magistere, rekao bih vam da ste ludi.“
„Zašto? Čega se toliko plašite?“
Nadzornik se promeškoljio nervozno, kao da mu je uniforma postala odjednom tesna.
„Postoje neke stvari o kojima mi ovde u Hrastopolju ne pričamo.“
„Deca su mrtva nadzorniče“, podsetio je Ilan isturivši kažiprst.
„I neko će ponovo umreti…“, uzdahnuo je čovek. „Tamo nećete ništa pronaći, magistere.“
Ilan mu se primače bliže, pa ga upita tiho:
„Šta ste videli tamo?“
Nadzornikovo lice poprimi boju isprane krpe. Njegovo čelo bilo je orošeno znojem. Umesto odgovora, donja usna mu je zadrhtala.
Tada se otvoriše vrata.
U prostoriju je stupio mladić – stražar koji je dočekao Ilana prošlog jutra. Za njim je hodala pogurena prilika, suva i crna kao mrtva grana trešnjinog stabla. Ilan je prepoznao čoveka.
„Ah, gospodine Potrik“, rekao je vedro. „Sedite, molim vas.“
Ožalošćeni otac posluša, hodajući polako i tiho. Lice mu je bilo napaćeno, sa očima ispečenim od suza.
„Primite moje najiskrenije saučešće. Ja sam Magister Ilan. Došao sam iz Balgarda da osvetlim slučaj smrti vašeg sina.“
Čovek je blago klimnuo glavom, a zatim nervozno stavio šaku na svoje čelo, kao da ga je mučila glavobolja.
„Znam da vam sad nije do toga, ali potrudiću se da budem kratak.“
„Slušam vas magistere“, rekao je konačno Potrik, promuklim glasom.
„Možete li mi reći, kada ste poslednji put videli Ondreja?“
„Večerali smo tek što se smrklo i pošli na spavanje…ujutro ga nije bilo u krevetu.“
„Da li je imao i ranije običaj da se iskrada iz kuće? Da li je možda bio sklon mesečarenju?“
„Ne, ništa od toga magistere.“
„Vaša starija kćerka, da li je možda ona primetila nešto neobično?“
„Sirotica reč nije progovorila od tog jutra…“ čovek je polako krenuo da ustaje sa stolice. „Ako bi ste me izvinuli, potreban sam joj. Ostavio sam je kod njenih ujaka.“
„Još samo jedno pitanje gospodine Potrik“, strogo će Ilan, gestikulirajući mu da sedne. „Recite mi, da li su se vaša deca često igrala kod bunara?“
Potrik se izbeči. „Kod bunara?“
Ilan klimnu.
„Ovaj…da, stalno sam ih opominjao da ne prilaze blizu, ali taj bunar kao da je bio premazan medom.“
„Hvala vam gospodine Potrik. To bi bilo sve.“
Nešto kasnije tog dana, Ilan se našao na spustu od blatnjave stazice koja je ga je vodila ka skromnom imanju Trolovih, gde ga je dočekao lavež čupavog mešanca. Jedan od blizanaca pljesako je šakama i glasno uzvikivao pokušavajući da potera svu živinu u kokošinjac, dok je drugi cepkao drva za potpalu pred obližnjiom šupom. Kada ga ugledaše, obojica prestadoše da rade započeto.
Ilan im se predstavi skidajući svoju beretku, a braća ga sumnjičavo odmeriše.
„Čemu dugujemo privilegiju vaše posete magistere“, reče ovaj sa sekirom u ruci, sa prizvukom ironije u glasu.
„Nadao sam se da ću čuti više o vukovima koji se namnožiše u planinama.“
„U ovo doba godine su najopasniji“, reče drugi blizanac. „Imao si sreće istražitelju. Čuli smo da si ostao bez konja.“
„Ja ostadoh bez konja, a ljudi u ovom selu ostadoše bez vere. Žao mi je zbog Ondreja. Znam da ste mu bili ujaci.“
Traperi pogledaše u zemlju. Ovaj što je terao kokoške, konačno podignu glavu, pa reče:
„Zbog čega si zaista došao magistere? Nešto mi govori da imaš potrebu da čuješ o vukovima isto koliko i mi imamo potrebu za tvojim saučešćem.“
Ilan uzdahnu. „Želim da idem do Glogove stene. Potrebni su mi vodiči.“
„Pa si baš odabrao nas!“
„Vi ste traperi, zar ne? Ko bolje poznaje šumu od vas dvojice?“
„Ne dolazi u obzir. Na kraju krajeva mi ne lovimo tako duboko u šumi. Tamo je zabran.“
„Kakav zabran?“
„To vidi sa debelim Tobajosem. Pre devet godina kako su vukovi izglodali onu devojčicu, tamo se više ne ide.“
Magister se namršti.
„U noći kada je Ondrej ubijen, bili ste u krčmi?“
Braća se pogledaše, a Ilan primeti iskru nelagode u njihovim očima.
„Rečeno mi je da dosad niste pravili takve scene u javnosti. Šta se dogodilo to veče?“
„Previše smo popili“, brzo reče jedan od njih. „Svidela nam se ista cura.“
Ilan glasno ispusti vazduh kroz nos.
Vaga u njegovoj ruci klatila se energično u ritmu laveža psa koji je jedva čekao da ga otera sa imanja njegovih gospodara.
Neki jezici su predugački da bi lagali kratko, pomisli Ilan, a zatim reče:
„Kada se budemo videli sledeći put, ja vam neću biti od pomoći. Ako imate nešto da mi kažete, bolje mi recite sada.“
„Prebaci klapnu preko tarabe kada budeš izlazio magistere. I pripazi se, jer mrak je počeo da pada.“
Negde u daljini zahučala je sova i Ilan se trgao iz sna.
Večera koju je Ane spremila teško mu je pala na stomak, a nesaradljiva atmosfera Hrastopolja nije išla u prilog njegovom nervoznom želucu. Snevao je morbidne snove koje bi teško bilo verbalizovati i sklopiti u smislenu celinu, one koje čovek zaboravi čim podigne glavu sa jastuka.
Snove koji se uvek vrate.
Umio se već korišćenom vodom iz lavora i presvukao oznojanu spavaćicu. Sova je zahučala još tri puta kada je svetiljka zatreperila, a na spratu ispod čula se buka i komešanje.
Užurbani koraci damarali su škriputavim stepeništem i vrata Ilanove sobe se otvoriše pre nego što je stigao da dohvati ručni samostrel sa kredenca.
Na dovratku, usplahirano je stajao sveštenik.
„Oče Noa…“
„Magistere…“ zadihano će pridošlica, „Oh, Gospode…“
„Smirite se oče“ prišao mu je blago Ilan. „Šta radite ovde?“
„Blasfemija…pred očima Gospoda!“
Tada se pojavi sobarica Ane noseći bokal sa vodom.
Ilan postavi uzrujanog mladića u sedeći položaj, a Ane mu puži čašu. Iskapivši vodu, sveštenik povrati dah i pribranost.
„Njegov grob je iskopan! Sanduk je prazan magistere!“
„Zaboga, kako?!“
„Ne znam…trgao sam se iz sna kao da sam podsvesno znao da se nešto rđavo događa. Kroz prozor video sam svetla. Misleći da neko krade svećnjake, obukao sam se i otišao da proverim. Oh, sam mi je Gospod dao snage!“
Dok je govorio, sveštenikove ruke su drhtale.
„Da li ste videli počinioce?“
„Ne. Zatekoh samo mrtvog psa i iskopan grob. Neko je otuđio dečakovo telo.“
„Idemo tamo smesta, dok su tragovi još sveži. Ane, donesite mi moj mač.“
U kolibi koja je pripadala lokalnom grobaru, osetio se zadah rakije i belog luka. Čovek je zagnjurio glavu u ruku povijenu u laktu i tako spavao za stolom na kojem je bila do pola popijena flaša žestine bez čepa. Ilan je oprezno prišao stolu isturivši uljani fenjer ispred sebe.
„Purvise, probudite se“, lagano je prodrmao grobara. Kada čovek nije reagovao na to, Ilan mu pokuša podići glavu, ali se ona mlitavo vraćala u početni položaj.
Na vratu, Ilan nije mogao osetiti puls. Iskra sumnje mu zatitra u umu i on dohvati flašu pomirisavši njen sadržaj.
Tissa.
Sveštenik shvativši šta se dogodilo, napravi znak krsta u vazduhu i zavapi ime Hristovo.
„Neko je želeo da bude siguran da se neće probuditi“, reče Ilan i prošeta se do prozora koji je gledao na groblje, svega dvadesetak metara udaljeno od kolibe.
Nesretnog Purvisa su položili na krevet i prekrili njegovo telo čaršafom, a zatim se oprezno uputiše ka mestu gde je desilo svetogrđe.
Pas koji je ležao isplaženog jezika nedaleko od otkopanog groba, imao je krvi pod repom. Kraj njegovih čeljusti, Ilan pronađe polupojedenu ćuftu od živog mesa, u čijoj unutrašnjosti su počivali komadići izmrvljenog stakla.
Sanduk je zjapio prazan iz dubine, polomljenog poklopca. Isturivši fenjer, Ilan uoči tri para tragova koji su vodili blatnjavom stazom do ulaza u šumu.
„Oče Noa“, rekao je uzdahnuvši. „Uzmite ovaj samostrel i hodajte meni iza leđa.“
U šumi je bilo vrlo mračno. Svuda oko njih čuli su se razni zvukovi: vetar u krošnjama, cijukanje životinja i klepet krila uznemirenih ptica – uglavnom predatora poput kobaca i sova. Hrastova stabla zaklanjala su mesec i samo ponegde zrak bledog srebra dopirao je do tla prekrivenog opalim lišćem. Ilan je prednjačio u jednoj ruci držeći fenjer, a u drugoj mač. Glavu je držao pognutu prateći tragove koje su ostavili kradljivci Ondrejevog tela, a otac Noa je bojažljivo išao za njim držeći samostrel, ni sam ne znajući da li bi ga bio kadar upotrebiti.
„Koliko ste upoznati sa lokalnim sujeverjem oče?“, upitao je Ilan, okrenuvši se da proveri da li mladi sveštenik drži korak.
„Vrlo malo. Imam osećaj da sam od lokalnog življa stekao samo poverenje koje je određeno tradicijom.“
„Sve što se merilo – sada se samo podrazumeva“, progunđao je Ilan. „Istinsko poverenje mora da se zasluži, a za to je potrebno vreme, koje vi niste imali. Mada smatram da u slučaju ovog sela ni to ne bi bilo dovoljno.“
„Nisam siguran da vas razumem.“
„Nekakva senka prekriva ovo mesto. Kada sve ovo prođe, pred vama je težak zadatak da vratite veru među ljude. Uz Božju pomoć, siguran sa da ćete u tome uspeti, ali neće vam biti lako.“
Hodali su još dugo u tišini, dok konačno nisu ugledali na drveću krugove obeležene žutom farbom što je označavalo opšti oprez.
Zabran.
Ilan i Noa uzdahnuše duboko, pa zaobiđoše obeležena stabla prateći tragove koji su i dalje bili vidljivi pod svetlošću uljanih fenjera. Tlo na kojem su se obreli bilo je znatno siromašnije drvećem, ali nije bila čistina. Pred njima pojavio se nekakav greben koji je ležao u krilu razgranatog stabla.
Ilan pogleda u sveštenika. „Nije li ovo…“
„Glogova stena!“, reče mladić uzbuđeno.
Opreznim koracima, njih dvojica priđoše uzdignuću.
Glogova stena, zapravo nije bila stena, više gomila okamenjenog korenja, crnog i čvornatog, korova koji je izlazio iz zemlje poput prstiju umiruće ruke. Pogledavši oko sebe Ilan ugleda stablo gloga čije su se raširene krošnje nadvijale nad ovim prirodnim monumentom. Na jednoj glogovoj grani spazio je dve uvezane marame.
Dečije.
Jedna je bila jarke crvene boje, a druga izbledela i pohabana, obe oko grane stegnute kao znak, kao sigurnosni čvor – čin poznat da se zaveže strah.
Žrtve zarad čuvanja tajne.
Kada je ponovo spustio pogled na Glogovu stenu uočio je tamne mrlje na korovima, tragove koji su mogli sugerisati samo na fleke okorele krvi, stare, ali još uvek vidljive i prepoznatljive. Ilan zadiže pončo i iz kožnog remena izvuče ovalnu bočicu u kojoj se nalazio nekakav beličast prah. On otvori poklopac i pospe sadržaj bočice po krvavoj fleki.
„Šta je to?“, upita sveštenik, približivši se.
„Vitrum ossis“, prošapta Ilan. „Prah od spaljene svete kosti. Relikvija koju sam doneo iz Praške katedrale.“
Posle nekoliko trenutaka, prah je pocrneo kao barut.
Tada iz neme tišine, začu se nekakav zvuk, topao i tih.
Ilan isprva pomisli da je to blag vetar šuškao lišće na glogovim granama, ali kada zvuk postade nijansu glasniji, on shvati da je pogrešio.
„Ilan…“
Jasno je sada čuo ženski glas, šapat koji ga je dozivao.
Magister zadrža dah. Lampa mu zadrhta u ruci usled ukočenosti prstiju i tada opet začu nežan ton, eho koji kao da je dopirao iz dubine bunara.
„Ilan…Zakasnio si…“
Ilan se naglo trže. „Dosta!“ uzviknuo je. „Dosta sa igrom senki i pretnjama duhovima. Prava senka uvek ima telo iza sebe i ja ću je pronaći, tako mi očiju Svetoga Vida!“
Sveštenik priđe Ilanu praveći lagane, oprezne korake.
„Magistere…“
Ilan se okrene prema njemu i podiže ruku kako bi ga ućutkao. U neposrednoj blizini, začuše se koraci u lišću, a kada se ponovo okrenuo ka Glogovoj steni, on ugleda oblačiće pare koji su se vitoperili na svetlosti mesečine. Tada obojica čuše i glasno disanje pridošlice i Ilan je znao da će za nekoliko trenutaka neko stajati pred njima.
Tama otkri priliku čoveka visokog i bradatog. U ruci, nosio je sekiru.
„Trolo…“ oprezno je rekao Ilan isturivši oštricu pred sebe. „Šta ste uradili sa Ondrejevim telom?“
„To…to ime nije trebalo da se čuje“, rekao je blizanac glasom tihim i napaćenim. „Kao zaboravljena nota u melodiji koju svi znaju…koju niko više ne svira…“
„Šta to govoriš čoveče? Saberi se!“
Trolo je gledao izgubljenim pogledom kroz Ilana, a zatim se lagano spustio na kolena ispustivši sekiru na tlo.
Ilan potrča ka polukatotoničnom traperu jer uvide da ovom niz usta curi tanak mlaz krvi, ali kada je bio na pedalj udaljenosti od njega, začuo je povik sveštenika i komešanje u lišću iza sebe. Naglo se okrenuo i na svetlosti lampe ugledao kako se sveštenik rve sa drugim blizancem koji ga je razoružao i sada pokušavao da ga udavi nekakvom uzdom koju mu je prikovao za vrat. U trenutku neodlučnosti, Ilan oseti topao dah osokoljen rakijom na svom potiljku.
Nikakav pokret nije stigao da napravi kada ga je tupi deo traperove sekire upoznao sa gravitacijom.
Sve što je Ilan mogao videti beše mrak.
Probudio se maglovitog pogleda. U glavi mu je odzvanjalo i mogao je osetiti kako se krv na njegovom potiljku lepi za tlo na kojem je ležao. Shvatio je da ga je zapravo probudilo urlanje žene iz kolibe koja se nevešto sklepana hrastovim oblicama podizala na svega desetak metara od mesta na kome je ležao. Ilan je već imao prilike da čuje ovakve krike, jer to behu bolovi žene na porođaju.
Okrenuo je glavu u potrazi za svojim mačem, ali pored sebe ugleda samo besvesno telo sveštenika iz čijih usta se slivala nekakva sluzava tečnost. Strelica sa crvenkastim perom virila mu je iz vrata.
Krici žene konačno utihnuše.
Umesto očekivanog prvog plača novoređenčeta, Ilan začu kakofoničan zvuk koji je škirputao glasom hiljadu paklova.
Iznutra, traperi su ushićeno porođenu ženu zvali po imenu, i Ilan shvati da Meja Trolo nikad nije skočila sa mosta.
Iz kolibe istupila je travarka Etel, krvavih ruku. Ne obraćajući pažnju na njega, kleknula je na kolena i počela grozničavo recitovati nešto što je ličilo na molitvu, ali na jeziku koji je Ilanu bio nepoznat. Povisivši ton, travarka se naglo podignu i na istom jeziku stade nekog dozivati.
A onda niotkuda, pred Ilanom pojaviše se dve prilike. Građom su odgovarale dečijem uzrastu, ali to nisu bila deca. Nisu nosili odeću, pa je magister prepoznao da su različitih polova. Njih dvoje se počeše razdragano kikotati kada su shvatili da je Ilan uspostavio budnost. U njihovim malim šakama pojaviše se nekakve drvene cevčice, nalik fruli.
Prvo jedna, a zatim i druga strelica poletoše ka Ilanovom vratu.
Dok mu je pena nadirala na usta, polako je gubio kontrolu u mišićima. Grčevit bol u žilama nije mu dozvolio da odmah izgubi svest i kako su mu se kapci mirno zatvarali uhvatio je obris svoje otvorene šake gde je počivala amajlija oblika vage, koja po prvi put stade u ravnotežu i prestade da se klati.
Ostavite odgovor