Sestra
Plač bebe iz susedne sobe u 6:53h ujutru probudio je u meni materinski instinkt – dobila sam neodoljivu želju da jebem mater komšijama u hotelu. Višnja se s moje desne strane samo trgla, promeškoljila i okrenula. Bajka kaže da je bilo teško uspavati je i da je nervozno dete bila, što je pripisivala pretrpljenom stresu dok je rasla u stomaku, na čiji sam pupak, kao na špijunku, prislanjala oko ne bih li je spazila unutra. Nikada se u životu pre i posle toga, nisam tako radovala nekom ko bi svojim dolaskom pokupio pažnju predviđenu za mene.
„Pokaži mi bebu“, vikala sam ispod prozora porodilišta. Narandža kupljena negde podalje od gradske bolnice, jer tu u piljarama kod bolnice, kaže bajka „globu narod“ i visibabe iz Rankove bašte, nikle tik uz ogradu našeg dvorišta, na maminom su uzglavlju predstavljale najmanji zajednički sadržalac ljubavi u prostoriji. Mahala sam rasparenom rukavicom odlazeći, dok me bajka držala za goli dlan, noseći u džepu deo nekog drugog rasparenog para, nadajući se da me uveri usput da navučem tu po malo čemu sličnu mojoj omiljenoj rukavici. „Navuci drugu, prehladićeš se“, naša bajka uglavnom nema srećne krajeve. „Ne izlazi na ulicu, udarićete kola“, „ne kidaj visibabe, ljutiće se Ranko“ samo su neka od njenih poglavlja.
Mnogo se jasnije sećam žutog gumenog klovna s kosom od vunice, koji svira kad se pritisne, nego raskola u mojoj porodici. Na pitanje „koga više voliš? mamu ili tatu?“, kojim se jednoj petogodišnjakinji često zadire u intimu, smislila sam bila diplomatski odgovor „bebu”.
Beba je porasla do apsolventske haljine. Ja izgleda još uvek ne do odgovora na pitanje zašto su se moji razveli. Tu i tamo pamtim neke simptome ljubomore. Nisam dokučila, a nisam se puno ni trudila, da ustanovim da li je bila osnovana ili neosnovana. Sve je ličilo na prećutni dogovor da se onom drugom ne uskrati deo detinje ljubavi koja mu sleduje. Naš porodični ekvilibrijum počivao je na zakonu da se dve jednake krivice međusobno potiru.
Gledam Višnju i ovog se jutra, više nego ikad ranije pitam da li je mama odlučila da je rodi ili su se moji razišli onda kad je bilo kasno za drugačiju odluku. Višnja, očito poslednji plamsaj strasti između njih, koji već toliko dugo nisu u braku, da mi je teško da zamislim da je tu ikad neke strasti i bilo. Možda bi, da se nije rodila Višnja, sebe kao roditelje doostvarivali posle kroz neku polubraću i polusestre. Već ne podnosim ta potencijalna bića, koja verovatno znaju odgovore na pitanja koga više vole – onog roditelja koji je u potpunosti njihov i samo njihov. Ta balava stvorenja čiji bi grčevi tek tako postali bitniji od mojih izliva kreativnosti u bojankama. Ili bi, daleko bilo, nasledili moju žutu tuniku ili se drznuli da Mumici kuvaju ručak, dok bi meni, kao starijoj, sa strpljanjem objašnjavan zadatak da dve poluporodice u zbiru daju jednu celu?
Primaknem se preplanulom obrazu moje sestre.
„Beži bre ženo, šta me budiš“, kaže revoltirano i šmugne pod čaršav.
Odšunjam se do kupatila i nagnuta nad umivaonikom dok mi razvodnjena pasta klizi niz lakat u vrtlog slivnika, opirem se vrtlogu nerazvodnjenih pitanja.
Ostavite odgovor