Telo i um pamte čak i onda kada osoba pokušava da zaboravi
Kažu ljudi: „Prošlo je, sada si dobro“, ali ti znaš da nisi. Oni koji nisu doživeli traumu često misle da ona traje samo u momentu kada se dešava ono što ju je izazvalo. Neki vid nasilja, gubitak, svađa ili možda neki drugi problem glavni su uzročnici trauma kod ljudi.
Ono što je istina u svemu ovome jeste da trauma ne nestaje kada se završi događaj. Oni koji su prošli kroz neki vid nasilja ili nemilih događaja vrlo dobro znaju o čemu govorim. Razmišljate o nečemu, i onda vam se odjednom stvore slike u glavi. Spavate, pa vam san prekinu iste te slike. Ili neko podvikne na nekoga, pa imate reakciju u vidu ubrzanog lupanja srca, nelagode i straha. To su sve posledice ranije traume.
Prošle su godine i vi ste svesni da se mnogo toga promenilo i da više niste u opasnosti, ali vaše telo i um i dalje reaguju na neke stvari i žive kao da je opasnost još uvek tu. I upravo zato mnogi nikada neće razumeti koliko je zapravo teško nastaviti dalje nakon svega. Mi fizički više nismo prisutni tamo, slobodni smo, opasnosti nema, ali naš nervni sistem nikada nije dobio onaj osećaj sigurnosti kako bi konačno mogao da nastavi dalje.
Uzročnik traume ne mora nužno biti nešto katastrofalno loše. Uzročnici mogu biti i konstantan stres koji nas prati godinama, emotivna nestabilnost ili kritike. I kao takvi izrastemo u nesigurne ljude koji uvek očekuju da će nešto loše da se desi, teško poveruju ljudima, previše analiziraju kako ne bi ponovo bili povređeni i retko kada su u stanju da se opuste i ne razmišljaju unapred. Istrenirali smo mozak da uvek bude na oprezu.
Kada govorimo o osobama koje su doživele traumu, često očekujemo da vidimo nekoga ko je slomljen, neraspoložen i tužnog pogleda. Ali nekada su to upravo osobe za koje biste rekli da sve drže pod kontrolom i da nikada ne traže pomoć jer „sve mogu same“. To je takozvani odbrambeni mehanizam, nastao kao način da preživimo ono što nas je zadesilo.
Ukoliko rana ne zaceli, ona će naravno boleti sve dok ne zaceli. Isto tako je i sa našim umom i telom. Naš organizam nakon pretrpljene traume veoma dugo živi u stanju unutrašnje opasnosti i zato reagujemo burno na neke male stvari ili stresne situacije koje možda nemaju nikakve veze sa nama. Nismo zbog toga slabi, nego naše telo ne ume da razlikuje prošlost od sadašnjosti ukoliko stara rana nikada nije obrađena onako kako treba.
Uvek sam volela da kažem: ako imaš nešto iz prošlosti što te i dalje muči, reši to. Neka te boli ponovo, neka se slomiš ponovo, ali ćeš onda zalečiti onako kako treba i zatvorićeš to poglavlje. Tek tada će ono imati kraj. Do tada je bilo samo nedovršeno, i svaki put kada poželiš da kreneš dalje, nećeš moći jer nisi stavio tačku.
Najveća zabluda jeste to da vreme leči sve. Govorim konkretno o traumi. Kod nekih od nas vreme je odavno prošlo, ali posledice su ostale iste. Trauma nije samo ono što vam se dogodilo, već i ono što je taj događaj promenio u vama. Drugačije vidite sebe, ljude oko sebe i svet u kom živite. Drugačije doživljavate bliskost, sigurnost i emocije. To su rane koje nisu vidljive spolja, ali svakodnevno utiču na vaš život.
Pitate se: „Pa zašto jednostavno ne nastavi dalje?“ A ono što bi zapravo trebalo da se zapitate jeste koliko dugo je ta osoba morala da preživljava nešto što nikada nije uspela da obradi i zaleči. Ljudi osuđuju reakcije, ali retko ko pita koliko je bola bilo potrebno da neko postane takav kakav je danas.
Za kraj bih rekla da je možda i najveća posledica traume to što čovek prestane da se oseća sigurno čak i onda kada je konačno bezbedan.
Ostavite odgovor