Terasa, noć i svi ti nevidljivi svetovi...

Sedeo sam sinoć na terasi, sa pivom u ruci koje se polako grejalo, i zurio u nebo. Bilo je jedno od onih retkih noći kada je vazduh čist, a zvezde jasno vidljive. I onda me, kao i uvek u takvim trenucima, uhvati ona ista misao: da li još neko sedi ovako i pita se kakvi sve svetovi postoje tamo napolju? Koliko civilizacija upravo sad umire ili se rađa, koliko bića gleda u svoj noćni svod i misli da su sami?

Znam, ko o čemu, ja o svemiru...

Ali ono što je čudno - taj isti tok misli primenjujem i ovde, dole na zemlji. Spustim pogled sa neba na zgrade preko puta moje terase. Redovi osvetljenih prozora, svaki kao mali ekran. U jednom stanu se neko glasno smeje, verovatno uz neku glupu seriju. U drugom se vidi samo plavičasti sjaj televizora i silueta koja nepomično sedi. U trećem neko stoji pored prozora i puši, gledajući u istu noć kao i ja. A iza svih tih zidova odvijaju se čitavi univerzumi.

Svaki stan je svet za sebe. U jednom majka uspavljuje dete i šapuće mu da je sve u redu, iako sama ne veruje u to. U drugom neko pakuje stvari jer sutra napušta grad zauvek. U trećem se vodi tiha svađa koja traje godinama. Neko se upravo zaljubljuje, neko se rastaje, neko saznaje da je bolestan, neko slavi malu pobedu koju niko drugi neće nikad primetiti. Svi ti životi teku paralelno, tik jedan pored drugog, na samo par stotina metara od mene.

A ja ih ne znam. Oni ne znaju za mene.

I tu me uvek uhvati taj čudan, pomalo neprijatan osećaj. Koliko je sve to ogromno... i koliko je istovremeno potpuno nebitno. Svemir nas ne primećuje. Grad nas ne primećuje. A opet, svi mi se grčevito držimo za svoj mali komad postojanja. Borimo se da budemo srećni, da nas neko voli, da ostavimo makar nešto za sobom. Grčimo se, patimo, radujemo, sanjamo - sve to u malim stanovima, u malim gradovima, na maloj planeti koja se vrti u beskrajnom mraku.

Ponekad mi bude teško da to objasnim ljudima koji me pitaju zašto pišem baš horor i naučnu fantastiku. Ali upravo taj osećaj - mešavina ogromnog čuđenja i dubokog ništavila - pokušavam da uhvatim u svojim pričama i romanima. Da prenesem tu jezu kad shvatiš koliko je sve krhko. Da pokažem kako se mali, obični ljudi nose sa velikim, kosmičkim strahovima. Nekad uspem. Bar na nekoliko strana, u nekoliko pasusa…

U većini slučajeva ne uspem. Misao pobegne, reči postanu premale i plitke, a onaj pravi osećaj ostane zarobljen negde između mozga i tastature. Onda sedim, brišem, pišem ponovo. Frustrirajuće je, ali istovremeno i lepo. Jer šta drugo da radim? Terasa je tu svake noći. Noć je tu. Zgrade su tu. A misli ne prestaju.

A ja samo sedim, gledam, i beležim. Možda jednog dana uhvatim taj osećaj kako treba. A možda i ne. Možda je dovoljno što pokušavam.