Serija · 4 delova · oko 12 min čitanja · u toku
Blogovi
Dugo sam svoje pisanje držao u okvirima priča i knjiga. Uvek je postojala struktura. Ideja koja mora da se razvije, likovi koji moraju da imaju smisao, svet koji mora da funkcioniše po nekom unutrašnjem zakonu. Čak i kada pišem kratke priče, one i dalje imaju početak i kraj. Imaju granice. Međutim, u meni postoje i misli koje ne postanu likovi. Ideje koje ne prerastu u svet. Rečenice koje se pojave i nestanu, jer nemaju gde da odu. I dugo sam ih jednostavno ignorisao, jer nisam znao gde bi mogle da pripadaju. Zato sam počeo da blogujem. Blogovanje mi deluje kao najjednostavniji način da pustim misli da postoje u svom sirovom obliku. Da napišem stvari koje ne bi imale mesto nigde drugde. I da jednostavno nastavim da pišem, bez prevelikog plana kako bi to trebalo da izgleda.
martinmarkovic
- 1Budućnost i druge zablude
Sedenje u tišini i razmišljanje o budućnosti... Ništa gore. Pogotovo zato što smo mi kao ljudska vrsta poprilično loši u predviđanju. Kada je reč o prognoziranju na nekom većem planu, dovoljno je samo pogledati koliko smo smakova sveta do sada predvideli, a j…
- 2Dok snovi traju...
I eto... ponovo na poslu. Osam sati radnog vremena. Buka, haos, nezadovoljni radnici, vapaji za većom platom, pretnje otkazima, pritisak nadređenih... A ja? Ja stojim usred tog haosa i sanjam. Usred bela dana, nasred fabrike.…
- 3Tišina
Postoji nešto u onoj čudnoj tišini koja nastaje pre oluje. Tišini koja traje samo par trenutaka, koja zvuči kao da nije sa ovoga sveta. Onoj tišini koja prija, a opet budi nemir, jer svi znamo šta dolazi nakon nje. Stojim na terasi i gledam kako sunce obasja…
- 4Terasa, noć i svi ti nevidljivi svetovi...
Sedeo sam sinoć na terasi, sa pivom u ruci koje se polako grejalo, i zurio u nebo. Bilo je jedno od onih retkih noći kada je vazduh čist, a zvezde jasno vidljive. I onda me, kao i uvek u takvim trenucima, uhvati ona ista misao: da li još neko sedi ovako i pit…
- 5Nastavak sledi