Budućnost i druge zablude

Sedenje u tišini i razmišljanje o budućnosti... Ništa gore. Pogotovo zato što smo mi kao ljudska vrsta poprilično loši u predviđanju. Kada je reč o prognoziranju na nekom većem planu, dovoljno je samo pogledati koliko smo smakova sveta do sada predvideli, a još uvek smo ovde. A kada je reč o onom sitnijem, planiramo budućnost desetak godina unapred, a ne znamo ni da li će hleb poskupeti u naredna dva dana.

A onda sledi nešto što je takođe svojstveno nama ljudima - pad u očaj. Jer kako je moguće da se ono što smo planirali nije ostvarilo? I tu leži jedan od najvećih problema naše vrste. Ljudska rasa ima razvijenu inteligenciju taman toliko da budemo svesni sveta koji nas okružuje, ali ne i dovoljno da ga u potpunosti razumemo. Nalazimo se u nekoj mlakoj sredini kada je intelekt u pitanju. Jedino što nam preostaje jeste da pokušavamo da predvidimo kako bi stvari mogle da se odvijaju u budućnosti, a zatim svoje ponašanje usklađujemo sa tim predviđanjima koja su, u većini slučajeva, pogrešna.

I ne samo da ne možemo da predvidimo ni blisku, a kamoli daleku budućnost. Generalno smo loši i u procenjivanju toga da li je neki događaj dobar ili loš za nas na duže staze.

Sve što nam se dešava u životu pokušavamo da povežemo u neku linearnu celinu i na osnovu toga pretpostavimo ishod, a zatim zaključimo da li je ono što nam se dogodilo dobro ili loše po nas. Problem je u tome što život niže događaje prilično nasumično, često potpuno nezavisno jedne od drugih. Ali ljudski um jednostavno nije napravljen da se nosi sa tom vrstom bele buke.

Da, možda je neko slomio nogu i više nikada neće moći da se bavi sportom niti da ostvari karijeru o kojoj je oduvek sanjao. Ali će zbog toga početi da studira arhitekturu, otkriti novi životni poziv, upoznati ljubav svog života i osnovati uspešnu firmu. S druge strane, da je nastavio da se bavi sportom, možda bi u tridesetim doživeo mnogo težu povredu i ostao nepokretan.

Ipak, to nas ne sprečava da sedimo i gatamo. I to radimo toliko često da više vremena provodimo u nekoj izmaštanoj budućnosti, koja se najverovatnije nikada neće obistiniti, nego u stvarnosti.

A da stvar bude gora, često zamišljamo budućnost koja je u našim glavama mnogo crnja nego što će ikada biti u stvarnosti. Zbog toga patimo, doživljavamo stres, a neki čak dignu i ruku na sebe... Sve zbog događaja koji se možda nikada neće ni dogoditi.

Život piše roman na svoj način, a mi uporno mislimo da možemo da čitamo između redova.

Rešenje za ovaj bizarni fenomen je veoma jednostavno - da prestanemo da ga, u nedostatku boljeg izraza, tupimo. Ipak, to je lakše reći nego učiniti. U našoj prirodi je da maštamo, pretpostavljamo i preračunavamo. Zamišljamo najgoru moguću budućnost kako bismo bili spremni za nju kada dođe, pa zbog tog crnila patimo. Zatim zamišljamo najbolju moguću budućnost kako bismo se umirili, a onda patimo jer duboko u sebi znamo da je ta budućnost možda previše dobra da bi bila istinita.

U međuvremenu se retko osvrćemo na prošlost, iako nam ona pruža dovoljno primera da prepoznamo pravac u kojem život može da nas odvede. A što se sadašnjosti tiče... Ona polako prolazi mimo nas, potpuno nebitna, skoro nevidljiva. Jer ko od nas ima vremena da živi u sadašnjosti kada treba razmišljati o još uvek neispisanoj, potencijalnoj budućnosti?