Tišina

Postoji nešto u onoj čudnoj tišini koja nastaje pre oluje. Tišini koja traje samo par trenutaka, koja zvuči kao da nije sa ovoga sveta. Onoj tišini koja prija, a opet budi nemir, jer svi znamo šta dolazi nakon nje.

Stojim na terasi i gledam kako sunce obasjava zemlju, iako je nebo potpuno sivo. Jato ptica poleće, dok psi i mačke jure ulicama, naizgled nasumice. Ali svi oni traže sklonište, jer i oni znaju šta ta neprirodna tišina nagoveštava.

Majke sklanjaju decu iz dvorišta i skupljaju veš sa terasa, dok muževi uteruju kola u garažu, ne bi li njihov najdraži posed ostao neoštećen.

A onda su tu ljudi poput mene. Oni koji jedva čekaju ovakve trenutke. Koji gledaju ka nebu i uživaju u sivilu i kratkoj tišini koja će uskoro biti prekinuta zvucima kiše, propraćenim povremenim udarima groma. Gledaju kako se ostali stresiraju zbog najobičnije vremenske pojave i govore u sebi: „Ha... smrtnici.“

Nikada nisam razumeo strah od oluje. Paničenje životinja, okej. Ali ljudi? Razumna bića koja racionalno razmišljaju?

Što se tiče loših stvari koje mogu da se dese u životu, malo jači vetar, malo veća količina kiše i povremeni bljesak nakon kojeg sledi prepoznatljiv zvuk nebeske eksplozije ne izgledaju toliko zastrašujuće... osim ako neko nije baš toliki baksuz pa da se nađe među onih 0,0001% koje udari grom.

A čak ni to ne znači smrt. Možda par opekotina, poremećen rad srca, gubitak sluha i eventualno prestanak disanja na kratko. Ali smrt... retko.

Možda se ljudi plaše same pomisli na oluju. Ljudska bića su sklona tome da u svojoj glavi od komarca prave slona. Kod nekih je dovoljna i kijavica da bi krenuli da razmatraju pisanje testamenta.

Mada, godine i godine američkih dokumentaraca o tornadima mogu da izazovu paničenje zbog omanjeg nevremena. Ja slabo odvajam svoje vreme za televiziju, pa sam možda zato imun na to.

Zaključak?

Nemam ga. Ne znam ni zašto sam napisao ovo. Možda zato što je trenutno oblačno napolju, pa sam se potajno ponadao da će uslediti tišina u kojoj uživam. Možda zato što trenutna situacija u svetu podseća na uvod u oluju koja će biti daleko opasnija od obične vremenske nepogode. A možda zato što sam tip osobe koji traži oluje u sebi čak i kada je nebo vedro.

Šta god bio slučaj, jedino što mogu da poručim jeste: „Ljudi, ne plašite se oluja. To je samo kiša, sa povremenom grmljavinom koja se skoro uvek dešava na par kilometara od nas. Sedite unutra, gledajte kroz prozor i uživajte u predstavi koja će svakako brzo proći… kao i sve ostalo.“