Projekat: Apoteoza – Poglavlje 2: Prva opomena

16. Mart 2056. – 08:40h

Prošlo je više od sat vremena, a mašina je proceduru polako privodila kraju. Na njenim krajevima bila su prikačena dva beživotna tela miševa. Subjekat koji je pre procedure bio živ ubrzo je uginuo, dok drugi, koji je pre procesa bio mrtav, nije davao nikakve znake života, što nije bio dobar znak za naš eksperiment.

„Energija je skoro u potpunosti prebačena iz jednog tela u drugo,” prekinula je Zoe tišinu punu iščekivanja. „Subjekat dva bi već trebalo da prihvati filamente prvog subjekta.”

„Možda je samo potrebno još malo vremena,” tešio sam i sebe i nju. „Ovo je prvi put da prebacujemo energiju u beživotno telo. Ne znamo koliko mu je vremena potrebno da prihvati tuđe filamente (1)”

„Ja sam mašinu podesio do savršenstva, tako da greška sigurno nije do mene,” zaštitnički je dobacio Nenad, pomoću čije mašine smo i sprovodili eksperiment.

„Niko nije ni rekao da je do tebe,” odbrusio sam vidno nervozan. Još uvek sam bio pod utiskom sinoćnjeg užasnog sna. A i u meni je rasla sumnja da eksperiment neće uspeti i da ćemo ostati još dugo zarobljeni na prokletom Arktiku.

„Niko nikoga ne krivi,” prekinula nas je Zoe. „Hiljadu faktora može da utiče na to što eksperiment nije uspeo… pod uslovom da zaista ne uspe.”

„Ja samo kažem da, ako procedura ne uspe, nije do moje mašine.” nastavio je tvrdoglavo Nenad.

„A šta ako ustanovimo da ipak jeste do tvoje mašine?” povikao sam, sada već na ivici besa.

„Ljudi…” začuo se smiren, stariji glas u pozadini – Teodorov glas. „Dok ste se vi svađali, subjekat dva je oživeo i pokušava da se otkači sa creva.”

Istog trenutka nervoza nas je napustila i svi smo se okrenuli ka mašini.

„Bože…” izustila je Zoe. „Uspelo je…”

Zapanjeno smo stajali i posmatrali miša koji je do pre nekoliko trenutaka bio mrtav. Zapravo, bio je mrtav već danima… a sada je cičao i pokušavao da pregrize silikonsko crevo na koje je bio prikačen.

Zoe je sela, užurbano otvorila fasciklu sa „Lazarus“ dokumentima i počela da upisuje rezultate.

„Neverovatno…“ šaputao sam, pokušavajući da shvatim šta se upravo dogodilo.

„Rekao sam da je mašina pravilno kalibrisana“, zaključio je Nenad.

„Ljudi“, započeo sam, dok je Zoe i dalje entuzijastično pisala izveštaj, „upravo smo uradili nešto što niko do sada nije.“

Teodor je prišao energetskom katetru i pažljivo počeo da odvaja miša od creva. „Prenos energije je uspeo“, rekao je uz osmeh. „To je dobra vest za sve nas. Znači da se naš boravak na Arktiku polako privodi kraju.“

„Potrebno je da pratimo stanje subjekta narednih mesec dana i da to prijavimo glavnom centru“, dodala je Zoe, završavajući beleške, „ali da… uskoro možemo kući.“

Spustila je olovku, zaklopila fasciklu i nasmejano me pogledala.

Konačno sam osetio kako mi se vraća nada.

Po prvi put posle mnogo meseci pomislio sam na život van ovog postrojenja. Na stan u gradu, na komšije koje se žale na buku. Na obične, dosadne stvari.

Na Zoe i mene.

I po prvi put delovalo je kao da bi naša želja za normalnim životom zaista mogla da se ostvari.

Krenuo sam ka njoj sa osmehom, želeći da je zagrlim, da je poljubim, ali u tom trenutku začulo se gotovo neprirodno glasno skičanje miša. Bilo je toliko jako da smo svi instinktivno rukama prekrili uši.

Uspaničeno smo se okrenuli ka mašini pored koje se miš nalazio, ali umesto njega ugledali smo nešto što je više ličilo na gomilu organskog tkiva. Jedino što se u toj masi moglo prepoznati bila je njegova otečena glava koja je rasla iz sekunde u sekundu.

A onda… pre nego što je bilo ko od nas uspeo da shvati šta se dešava, njegovo telo je eksplodiralo i razletelo se po celoj laboratoriji.

Zoe je podigla fasciklu ispred lica, dok su Teodor i Nenad brzo reagovali i okrenuli mu leđa. Ali ja… ja sam samo nepomično stajao nasred sobe.

Mišji ostaci završili su svuda po meni, a nekoliko kapi njegove krvi pogodilo me je pravo u usta.

Prostorijom je zavladala potpuna tišina. Mogao se čuti samo snažan vetar spolja i škripanje metalne konstrukcije od koje je postrojenje bilo napravljeno.

A onda se u mom telu pojavio čudan osećaj. Neprijatno peckanje u grlu koje se polako širilo kroz celo telo. U isto vreme, vid je počeo da mi slabi. Pred očima su mi treperile bele tačkice, koje su postajale sve krupnije dok nisu zaklonile čitavo vidno polje. Zatim je peckanje preraslo u bol – toliko jaku da mi je telo potpuno utrnulo. Već sledeće sekunde ležao sam na podu i tresao se.

„Luka!?“ – uzviknula je moja verenica.

To je bilo poslednje što sam čuo pre nego što sam izgubio svest.

16. Mart 2056. – 18:25h

Probudio sam se u krevetu, u svojoj sobi. Kroz providnu foliju ugledao sam Zoe kako sedi za stolom na drugom kraju prostorije. Jednom rukom je prekrivala oči, dok je drugu, u kojoj je stezala medicinske rukavice, držala spuštenu na kolenu. Između nje i mene nalazila se TPU folija, zategnuta u aluminijumski ram i zaptivena silikonom.

Karantin.

„Zoe…?“ jedva sam uspeo da izustim. Ali zbog barijere između nas nije uspela da me čuje.

Sakupio sam svu snagu koju sam imao i povikao, koliko sam u tom trenutku mogao: „Zoe!“

Naglo se okrenula ka meni.

„Luka…?“ zamucala je, brišući suze. Zatim je skočila sa stolice i prišla providnom zidu.

„Šta se desilo…?“ upitao sam, i dalje osećajući malaksalost i peckanje u telu.

„Bio si u nesvesti skoro deset sati“, povikala je. „Mislila sam da se nećeš probuditi“, dodala je, dok su joj suze i dalje navirale.

„A ostali?”

„Ostali su dobro,” odgovorila je. „Nenad i Teodor su zaštitili izložene delove tela odećom, dok je mene organska materija potpuno promašila. Samo par kapi krvi na fascikli. Jedino si ti imao direktan kontakt sa mišjim ostacima.”

„I sada sam u karantinu…” promrmljao sam. Sve ovo bi trebalo da me plaši, ali trenutno nisam imao snage ni za šta, pa ni da osećam strah. Šta više, jedva sam uspevao da ostanem budan.

„Karantin ne bi trebalo da potraje dugo,” pokušavala je da me uteši. „Naš virolog – Darija – je uzela uzorke i za par sati bi trebalo da ima rezultate, što znači da ćemo uskoro znati sa čime imamo posla. Mada, već pretpostavljam šta bi mogao da bude odgovor…”

Duboko je udahnula, a zatim nastavila: „Najverovatnije sam ja kriva. Ubrizgala sam preveliku količinu rastvora za razgrađivanje veze filamenata sa ćelijama. Ono čemu smo prisustvovali verovatno je bila ruptura organa prilikom odbacivanja energije. Što znači da rezultati ispitivanja koja Darija trenutno vrši ne bi trebalo da pokažu ništa što bi te zadržalo u karantinu.”

Jedino što sam uspeo da odgovorim, promuklim glasom, bilo je: „…saznaćemo uskoro…” nakon čega sam utonuo u san.

(1) Filamenti – mikroskopske bioenergetske strukture sposobne da prenose energiju i informacije između organskih tkiva.

Projekat: Apoteoza – Poglavlje 3: Početak (05. Mart 2026.)

O ROMANU:

• Autor: Martin Marković

• Omot/Slika: Martin Marković

• Ovaj roman je dostupan isključivo na platformi Librum i nije deo štampanih izdanja. Priča se širi i nadograđuje vremenom, a nova poglavlja objavljuju se svakog 5. i 20. u mesecu.

• Saznajte više o romanu na https://librum.club/blog/martinmarkovic/projekat-apoteoza-o-onlajn-romanu/