Petak popodne na beogradskoj železničkoj stanici je vreme kada hiljade studenata osete onaj prastari zov mamine kuhinje. Moja draga prijateljica Mara bila je pravi primerak te radosne migracije.
Posle naporne nedelje studiranja u prestonici, Mara se vraćala kući u našu ravnu Suboticu. Bila je u onom specifičnom stanju euforije i neuništive životne energije koje poznaju samo dvadesetogodišnjaci. Uletela je u voz kao tajfun, pronašla savršeno mesto u trećem vagonu, zadovoljno je pogledala na sat i shvatila da do polaska ima još čitavih petnaest minuta. „Mogla bih da kupim novine,“ sinula joj je briljantna ideja. Kiosk je bio tu, na peronu, udaljen jedva dvadeset metara. Mara je laganim, pobedničkim korakom izašla iz voza, prišla trafici, razmatrala naslove, i taman kada je izvadila novac, začulo se ono zlokobno: ššššššt.
Trzaj. Škripa. Voz je krenuo. Bez najave, bez pištaljke, bez ikakvog poštovanja prema akademskim građanima na peronu!
Mara se okrenula u neverici. Njen voz, njen prevoz do mamine supe, počeo je da klizi po šinama. Prosečna osoba bi u tom trenutku ispustila novine i počela da plače, ali Mara je pucala od energije. Potrčala je. U tri dugačka, atletska koraka, sustigla je poslednji vagon. Otvorena vrata su je zvala da uskoči.
A onda je, u deliću sekunde, proradila ona specifična, duboko fascinantna logika kojom se vode samo najuporniji.
„Zašto bih ulazila u poslednji vagon?“ pomislila je Mara, trčeći paralelno sa kompozicijom. „Moje stvari su u trećem vagonu. Ako uđem ovde, moraću da hodam kroz pune hodnike, da preskačem kofere i ljude. Ne, to je ispod mog nivoa komfora. Mnogo je logičnije da trčim po peronu i stignem tačno do mog vagona.“
I tako je počela jedna od najbizarnijih atletskih disciplina u istoriji beogradske stanice. Voz je lagano milio, a Mara je trčala pored njega. Ravnomerno, usklađeno, u savršenom ritmu. Pretrčala je sto metara. Pa dvesta. Pa trista.
U njenoj glavi, rađao se pravi herojski ep. „Mislila sam da će biti teško, ali lako ću ja ovo!“ bodrila je samu sebe dok je vetar šibao. „Mogu ja to! Mlada sam, izdržljiva, pucam od snage!“ U jednom trenutku, zanesena sopstvenom genijalnošću, pomislila je kako bi zapravo mogla trčati paralelno sa vozom sve do sledeće stanice. Šta je to za nju? Malo jači kardio pred vikend.
Trčala je tako još dvesta metara. Međutim, biologija je počela da naplaćuje dug. Pluća su gorela, dah se pretvorio u teško šištanje, a peron je počeo neumitno da se sužava. Odjednom je ugledala kraj asfalta. Ispred nje se prostirao samo onaj krupni, oštri, nemilosrdni železnički šljunak i mračni obrisi nadolazećeg mosta.
„Nema veze,“ mislila je Mara u predinfarktnom stanju, „sada ću odrazom iz desne noge da doskočim na šljunak!“ U mislima je već izvodila taj akrobatski skok, kada je iznenada osetila par snažnih ruku kako je hvataju za ramena.
„Stanite! Stanite, devojko zaboga!“ vikao je neki muški glas.
Mara, u kojoj je u tom trenutku kucalo srce geparda, počela je da se otima. Znojava, raščupana, stežući one novine kao olimpijsku baklju, borila se kao lavica. „Pustite me!“ dahtala je histerično, mlatarajući rukama. „Moram… da… stignem… voz! Tamo… mi je… torba! Tamo mi je sve!“
Čovek, inače službenik železnice sa kapom na glavi, jedva ju je obuzdao. Gledao je tu mladu, unezverenu devojku koja je upravo pretrčala pola kilometra jureći pored voza, a onda mu se lice razvuklo u onaj široki, sažaljivi osmeh koji se obično čuva za malu decu.
„Polako, dete moje,“ rekao je blago, brišući znoj sa čela. „Ne ide taj voz nigde.“ Mara je prestala da diše. „Kako… ne ide?“ „Pa tako lepo. Voz trenutno ide samo da promeni lokomotivu na skretnici. Vraća se na ovaj isti peron za tačno pet minuta.“
Muk. U sekundi, svi Marini unutrašnji motori su se ugasili. Adrenalin je napustio njeno telo brzinom svetlosti, ostavljajući za sobom samo mlečnu kiselinu u mišićima i brutalno klecanje u kolenima.
Njen povratak ka početku perona ličio je na marš poražene vojske. Polako se vukla nazad, a ruke i noge su joj se tresle kao da su priključene na struju slabog napona. Svaki korak je bio mala agonija. Kada je, nekoliko minuta kasnije, kompozicija uredno i ponosno uklizila na peron, vukući se unazad, Mara je teškom mukom podigla nogu da zakorači u svoj vagon.
A kada je otvorila vrata hodnika, dočekao ju je prizor za pamćenje. Ljudi su stajali. Hodnik je bio pun. Putnici, koji su poslednjih pola kilometra kroz prozore imali ekskluzivan, direktan prenos ovog nadrealnog sprinta, počeli su da tapšu. Prolomio se masovni, gromoglasni aplauz. Neki su zviždali u znak odobravanja, neko je dobacio: „Bravo, šampione!“
Naša nova olimpijska zvezda, crvena kao paprika i potpuno isceđena, samo je blago klimnula glavom, dostojanstveno podigla ruku u znak zahvalnosti, srušila se na svoje sedište pored netaknute torbe i shvatila da u Subotici verovatno neće moći da hoda barem do utorka.
Ostavite odgovor