Ja,Beatriče

Firenca, 1273.godine
Ja, Beatriče Portinari, znala sam pravila pre nego što sam naučila da čitam.
Kako da spustim oči.
Kako da ne zastanem predugo.
Kako da se osmeh ne zadrži na pogrešnom licu.

U Firenci kraja trinaestog veka ljubav nije bila stvar izbora; bila je sporazum. Brak je bio dogovor o imenu, o imanju, o budućnosti. Pogled beše rizik. Muškarci su učili retoriku i trgovinu, a mi smo učile tišinu. Sve je imalo svoje mesto, čak i srce.

Tog majskog dana, dok su se zvona sa crkve Santa Margerita razlivala iznad grada, nosila sam haljinu boje mladog maka. Nisam znala da će ta boja jednom postati simbol u nečijim stihovima. Za mene je bila samo haljina koju je otac smatrao prikladnom za praznik. Tada, tog praznika, sam ga ugledala. Odnosno on mene. Dečak, možda istih godina kao i ja, stajao je malo po strani, kao da se već navikao na to da bude izdvojen. Kasnije će ga zvati Dante Aligijeri. Tog dana bio je samo sin jedne ugledne porodice, sa rukama koje nisu znale gde da se smeste. Vergilija, pratnje mu, nije bilo ni traga ni glasa. 

Pogledao me je. Ne kao što dečaci gledaju devojčice na ulici. Nije bilo nestašluka. Nije bilo htenja da se dokaže. U njegovim očima bilo je nešto ozbiljno, gotovo svečano, kao da prisustvuje misi. Nisam razumela taj pogled, ali sam ga zapamtila dok je pleo venac od cveća.

U Firenci, devojčica od osam godina već zna da je posmatrana. Zna da njen hod, boja haljine, način na koji spušta trepavice — sve govori o njenoj porodici. Ja sam znala da ne smem da zadržim oči na nepoznatom dečaku. Ali zadržala sam ih jedan trenutak duže nego što je pristojno. Ne iz drskosti.
Već iz radoznalosti. Jer dete beše dete, u koje god vreme ili okolnosti da ga stavite.  U tom kratkom susretu, ništa se nije dogodilo. Nismo progovorili. Nismo se približili. Ipak, imala sam čudan osećaj da sam učinila nešto veliko, iako sam samo prošla pored njega.

Kao da je u njegovoj tišini već bilo zapisano nešto što ja još nisam mogla da razumem. Posle su me pozvali, povukli za ruku, podsetili me da se ne udaljavam. Grad je nastavio da živi svojim uobičajenim ritmom. Trgovci su podizali glas, žene su razgovarale o mirazima, sveštenici su prolazili sa ozbiljnošću kakvu sam tek učila da oponašam.
Običaj za praznik sastojao se u tome da se devojčicama pletu venčići od cveća. To nije bila samo igra. Bio je to način da se pokaže naklonost — bez reči, bez dodira.

Dečaci bi brali cveće po baštama i dvorištima, ili krišom uz reku, i pleli krugove od stabljika, nespretno, sa previše lišća i premalo simetrije.

Venac se nije stavljao na glavu pred svima. Ne. Epoha je pokazivala tišu vrstu naklonosti.
To bi bilo suviše otvoreno. Predavao se preko majke, sestre, posluge. Ili bi se ostavljao na pragu kuće. Sve je moralo imati meru. I u toj meri se učila buduća pristojnost.
Te, moje osme godine dobila sam ukupno tri venčića.
Jedan od sina trgovca vunom — uredno spleten, gotovo previše savršen, kao da ga je napravila odrasla ruka. Jedan od dečaka koji je voleo da trči — njegov je bio razbarušen, pun maslačaka i trave. Treći je stigao predveče, bez poruke, sa samo jednom belom radom u sredini.

Nisam dobila najviše venčića tog dana. Bilo je devojčica koje su ih imale po pet, šest, pa su im majke jedva skidale cveće iz kose. Nisam osećala zavist. Učila sam da se dostojanstvo ne meri brojem pogleda. Sećam se da sam svoje venčiće ostavila na drvenom sanduku kraj kreveta i da sam ih uveče gledala kao nešto prolazno. Cveće uvene. Takva je njegova priroda.

Godinama kasnije, kada sam već bila udata, kada je moj život bio uređen kako dolikuje kćeri porodice Portinari, črečeno mi je nešto neobično. Rekli su mi da je Dante Alighieri tog dana takođe ispleo venčić. Za mene. Ali ga nikada nije predao.

Držao ga je u rukama, nesiguran, kao da nosi nešto što prevazilazi igru. Nije ga poslao preko posluge. Nije ga ostavio na pragu. Nije imao hrabrosti — ili je imao previše poštovanja.

Možda ga je bacio u Arno. Možda ga je sakrio u knjigu. Znam samo da ga je zasigurno zadržao u mislima. Tada sam prvi put pomislila, u San Lorencu, da postoje darovi koji nisu dati, a traju duže od onih koji jesu.

Moji venčići su uveli za dva dana. Njegov, koji nikada nisam nosila, izgleda da nije. U našem gradu učili su nas da se ljubav pokazuje u okvirima koji ne narušavaju poredak. Ali sada, kada se osvrnem, čini mi se da je najtiši gest bio i najdublji. Jer venac koji nisam primila nikada nije uvenuo u njegovom pamćenju. I možda je baš zato ostao večan.

Imala sam sedamnaest godina kada sam ga ponovo srela. Grad je u međuvremenu postao stroži. Pun bolesti. Ili sam ja odrasla pa sam ga videla drugačije. Ulice su i dalje mirisale na kamen i reku, ali sada sam razumela težinu imena koje nosim.Ja, Beatriče, bila sam kći porodice Portinari. Moje kretanje kroz grad više nije bilo dečje tumaranje — bilo je predstavljanje kuće. Bio je dan svetkovine. Nisam bila sama. Nikada više nisam bila sama.

Videla sam ga pre nego što sam stigla da spustim pogled. Dante Aligijeri više nije bio dečak sa nesigurnim rukama. Bio je mladić. Lice mu je ostalo ozbiljno, ali sada je ta ozbiljnost imala nameru. U njegovom držanju bilo je nečeg sabranog, gotovo pobožnog.

Prišao je onoliko koliko pristojnost dozvoljava. U našem gradu, mladić i devojka ne stoje jedno pred drugim bez razloga. Reči se mere. Pogledi još više. Ipak, učinio je ono što se pamti, a ptice oko nas su poletele uznemireno u vis kao da i one obeležavaju ovaj istorijski momenat i stavljjaju svoj pečat kako bi prenele ovaj karmički susret na sve sledeće vekove. U nekim drugim epohama, nekim drugim gradovima i nekim drugim ljudima. Tada to nisam videla tako, ali kako sam premotavala ovaj susret u glavi iznova i iznova sve mi je bilo jasnije da je ovde postojalo nešto božansko. 

Pozdravio me je. Jednostavno, ali jasno. Ne kao muškarac koji traži pažnju, već kao neko ko potvrđuje postojanje drugog bića. U tom pozdravu nije bilo prisvajanja. Nije bilo nametanja. Samo priznanje.

Odgovorila sam mu. Učila sam da osmeh mora biti blag, nikada širok. Da glas mora biti tih, nikada razdragan. Rekla sam nekoliko pristojnih reči — o prazniku, o zdravlju, o vremenu. Ništa što bi iko mogao protumačiti kao smelost. Ali u njegovim očima dogodilo se nešto što nisam umela da imenujem.

Kao da sam mu dala više nego što sam izgovorila. Kasnije sam saznala — mnogo kasnije — da je taj moj pozdrav za njega bio otkrovenje. Da ga je doživeo kao milost. Kao znak. Govorili su da je nakon tog susreta hodao kao čovek koji je primio blagoslov.

A ja? Ja sam te večeri sedela u svojoj odaji i pokušavala da razumem zašto mi je srce kucalo brže nego što priliči jednoj mladoj dami.

Nismo razgovarali o ljubavi. Takva reč ne bi prešla ni moj ni njegov prag. Govorili smo, ako smo uopšte govorili, o stvarima dopuštenim: o književnosti koju je voleo, o duhovnosti koja je obuzimala mlade umove našeg grada, o uzvišenosti koja se od žene očekuje. Iste te večeri majka me je iščupala za kosu zbog mog kratkotrajnog razgovora sa mladićem na sred gradskog trga sa nizom uvreda, ječala sam u krevetu sa težinom u grudima i po obrazima zbog kojih nisam mogla odmah da zaspim. Ali bez obzira na strah i kratkotrajan bol, i dalje sam osećala taj trenutak. Došlo je još trenutaka posle toga, ali dosta opreznijih.

On mi se obraćao sa poštovanjem koje je bilo gotovo preterano. Nikada nije pokušao da stoji preblizu. Nikada nije produžio razgovor izvan mere. Ako bi me sreo na ulici, zastao bi samo koliko je potrebno da me pozdravi, ali svaki njegov pokret bio je usmeren ka meni kao ka nečemu višem.

U Firenci tog vremena postojala je nova misao među pesnicima — da žena može biti put ka duhovnom uzdizanju. Da lepota nije samo telesna, već znak božanskog reda. Muškarci su počeli da pevaju o damama kao o zvezdama koje ih vode ka vrlini.

Ponekad sam se pitala da li on vidi mene — ili ono što je u meni odlučio da vidi. Bilo je još nekoliko kratkih susreta. Na ulici. U crkvi. Jednom, dok sam prolazila mostom preko Arna. Uvek isto: pozdrav, nekoliko rečenica, tišina koja traje duže nego što je pristojno. Nikada me nije dodirnuo. Nikada mi nije šapnuo nešto što bi me moglo osramotiti.

Ipak, svaki put sam imala osećaj da stojim pred nekim ko od mene pravi večnost, dok ja pokušavam da ostanem samo žena od krvi i daha. Ubrzo sam se udala, kako je i bilo određeno. Moj život je krenuo putem koji je za mene bio zacrtan od rođenja. Njegov je, govorili su, krenuo putem stihova.

Ne znam da li je voleo mene ili sliku koju je stvorio. Ali znam da smo oboje ostali u okvirima svog vremena. On — pesnik koji je voleo izdaleka. Ja — dama koja je znala da je pogled dovoljan. I možda je baš zato sve ostalo netaknuto.Jer u našem gradu ljubav nije smela da se dogodi u to v reme. Samo da se uzdigne. Samo tako su priče mogle da opstanu. 

Firenca, 1290.godine

Ja, Beatriče Portinari. Imala sam dvadeset četiri godine kada sam umrla. Tako bar kažu hronike. Tako beleže imena, datume, godine — kao da je život sabir koji se može zatvoriti jednim brojem. Bila sam supruga, majka, kći jedne ugledne kuće. Umrla sam u junu, u gradu koji je već bio naviknut na prerane odlaske. Bolesti su tih godina kružile tiho, bez mnogo objašnjenja. Groznice su dolazile naglo. Tela su slabila brzo.

Ne znam tačno koja je reč upisana pored mog imena — groznica, porođaj, iscrpljenost. U našem vremenu žene su često umirale bez velike buke, a prošlo je toliko vekova i toliko mojih reinkarnacija da se više ni sama ne sećam svoje prve smrti. Kao da je i smrt morala biti pristojna.

Sećam se samo toplote u kostima. I neobične lakoće pred kraj.A onda — tišine. Iz te tišine posmatrala sam Firencu drugačije. Grad je nastavio da živi. Trgovci su i dalje pregovarali, porodice su i dalje sklapale brakove, političke podele su postajale sve oštrije. Mladi pesnik, koji me je nekada gledao kao čudo, sada je hodao ulicama sa licem čoveka koji je izgubio nešto što nikada nije posedovao.

Dante Aligijeri je te godine često dolazio u crkvu Santa Margherita. Govorili su da je palio sveće. Jednu po jednu. Kao da svetlost može da premosti jaz između živih i mrtvih. Videla sam ga kako stoji pred plamenom. Glava mu je bila pognuta, ali ne slomljena. U njegovoj boli nije bilo očaja — bilo je preobražaja. Kao da je moj odlazak postao početak nečega većeg od tuge.

Tada sam shvatila da se u njemu događa ono što naš grad tek naslućuje: prelazak iz zemaljske ljubavi u nebesku. Ono o čemu se dugo i pisalo. Godinama kasnije, kada je prognan iz Firence, kada je izgubio i dom i političku sigurnost, počeo je da piše delo koje će nadživeti sve naše kuće, sve naše porodične ugovore, sve naše strahove. Delo koje će me ovekovečiti i reinkarnirati…i popularizovati platonsku ljubav.

Nazvao ga je Božanstvena komedija.

Posmatrala sam ga dok zamišlja kako silazi u Pakao. Kako kroz tamne krugove vodi ruku pod ruku sa rimskim pesnikom, Vergilije — razumom, mudrošću, antičkom svetlošću koja može da objasni greh, ali ne i da ga spase. Videla sam kako prolazi kroz krugove — kroz požudu, proždrljivost, pohlepu, izdaju. Kako svakoj duši daje mesto koje odražava njenu slabost. To nije bio samo opis onostranog sveta. To je bila analiza čoveka. Naših izbora. Naših političkih borbi. Naše oholosti u Firenci koja je mislila da je večna. Koja je mislila da je velika. Prevelika. 

Pakao je bio red u haosu. Zatim Čistilište. Planina nade. Tamo gde bol više nije kazna, već put. Gde se duše penju sporo, ali sa svrhom. Tu je njegov Vergilije još mogao da ga vodi — razum još ima snagu dokle god postoji trud.

Ali do Raju razum ne dopire sam. Tu sam ja ušla. On je znao da ću ga tu čekati. Zato je i putovao. 

Srela sam ga. Ne kao žena od krvi i daha.
Ne kao supruga drugog muškarca.
Ne kao devojčica u haljini.

Već kao simbol onoga što prevazilazi ljudsku slabost. On me je uzdigao iznad mog zemaljskog života. U njegovim stihovima ja sam postala svetlost koja ga vodi kroz nebeske sfere. Govorim mu o kosmičkom poretku, o ljubavi koja pokreće sunce i zvezde. U njegovoj viziji ja sam bila milost — ona koja posreduje između čoveka i Boga.

Ponekad sam se pitala: da li me je time oslobodio ili oduzeo sebi? Jer u Raju više nisam Beatriče Portinari iz Firence. Nisam žena koja je osećala stid, strah, dužnost. Postala sam ideja. Postala sam teologija u liku žene.

Ali dok sam ga gledala kako prati Vergilija kroz tamu, shvatila sam nešto. Njegovo putovanje kroz Pakao nije bilo samo kazna za druge. Bilo je suočavanje sa sopstvenim slabostima. Njegov uspon kroz Čistilište bio je pokušaj da razume bol bez ogorčenja. A moj dolazak na kraju nije bio nagrada — već poziv da nadraste i mene. Jer prava ljubav, ako je zaista božanska, ne zadržava čoveka u obožavanju. Ona ga vodi ka istini.

U poslednjim stihovima, kada govori o Ljubavi koja pokreće sunce i ostale zvezde, ja znam da više ne govori samo o meni. Govori o principu koji nas je oboje nadživeo. Ja sam umrla u dvadeset četvrtoj godini. Ali u njegovim stihovima postala sam večna. Firenca je nastavila da se svađa, da deli strane, da zaboravlja. Kuće su propadale. Imena su se brisala.

Ali u jednom delu sveta koji je stvorio čovek koji me je voleo izdaleka, ja i dalje hodam među sferama svetlosti. Ne kao nagrada. Ne kao posed. Već kao dokaz da ponekad ljubav ne treba da se ostvari da bi postala beskonačna.

U njegovoj,dakle,  Božanstvena komedija nisam više bila samo Beatriče Portinari. Postala sam arhetip. Žena koja nije posed, već put. Koja nije cilj, već most. Koja ne traži da bude voljena telom, već prepoznata dušom.

I tu počinje ono što će se ponavljati. Jer ja nisam ostala samo u Firenci. Moj duh je prešao granice grada, prešao vekove, prešao jezike. Uvek ću se rađati u nekom drugom telu, u nekoj drugoj epohi. Biću možda dvorska dama u renesansnom dvorcu, možda muza slikara, možda tiha saputnica pesnika u nekom hladnom severnom gradu, možda žena čije ime istorija neće zapamtiti — ali čije će oči pokrenuti nečije stihove.

Menjaće se kostimi.
Menjaće se religije.
Menjaće se političke uloge, carstva, revolucije.
Kasnije i pol. 

Ali dinamika će ostati ista.

Uvek će postojati jedan pogled koji traje duže nego što je pristojno.
Uvek će postojati jedan pesnik koji od lika pravi zvezdu.
Uvek će postojati jedan lik koja ne zna da je upravo dobio besmrtnost.

Platonska ljubav nije slabost. Ona je disciplina duše. Ona je odricanje koje rađa stvaranje. Ona je čežnja koja se pretvara u umetnost. I svaki put kada muškarac — ili žena — uzdigne drugo biće iznad sopstvene želje, tu se ponavlja isti obrazac. To nisam više samo ja.

To je arhetip. Ja sam bila prva u toj priči, ali ne i poslednja.  Duh koji je kroz mene progovorio nastaviće da se pojavljuje gde god ljubav odluči da ostane čista, nedodirnuta, gotovo bolna u svojoj uzvišenosti. Jer postoje susreti koji nisu tu da bi trajali u vremenu. Već da bi otvorili vrata večnosti.

Ja sam umrla u dvadeset četvrtoj godini,ali,ponavljam, nisam nestala. Ja sam tu svaki put kada neko bude voleo bez prisvajanja. Svaki put kada pogled postane molitva uz paljenje sveće. Svaki put kada žena postane svetlost u tuđem stvaranju.

I zato kraj nije kraj. To je samo prvi krug.

U sledećim vekovima, pod drugim imenima i u drugim gradovima, ja ću se ponovo roditi u nečijoj poeziji a kasnije verovatno i prozi kada dođe red na nju. I opet ću biti žena koja ne pripada nikome — a pokreće čitave svetove.

Jer ono božanstveno u ljubavi ne može da se izbriše.

Može samo da promeni lice.