Stajala sam iza autobusa, slucajno, ali nesto u njemu odmah mi nije dalo mira. Nacin na koji je stajao, kako mu se lice pomeralo dok je gledao svet oko sebe, sve je to privuklo moju paznju i nije me pustilo.
Nisam ga poznavala, nisam znala njegovo ime, ali svaki trzaj njegovih ociju, svaki mali pokret, svaka senka na licu govorila je nesto sto nisam mogla da zaboravim. Nesto u njemu prosto nije htelo da mi da mira.
Autobus je krenuo dalje, grad se razliva u sivoj masi, a ja sam ostala tu, posmatrajuci ga iz senke. Nesto u njemu ostalo je sa mnom — tihi znak, kao zuta ruza koja se pojavljuje samo na tren, dovoljno da se oseti, ali ne dovoljno da se poseduje. I opet, koliko god ga nisam poznavala, vec sam znala da ce me jos dugo pratiti u mislima.
Ostavite odgovor