Kroz maglovite noći
puste i tmurne,
ja sanjam tvoj lik.
Senke mi stvaraju ledeni vetrovi,
a tugu bele pahulje
koje brišu sve tvoje tragove.
Magla upija svaki delić moga bića,
guta ga i proždire,
nestaje.
Labudovi pognute glave
sanjaju u sumrak,
i treptajima priželjkuju
novi dan.
A ja želim da taj dan ne svane.
Da me ne podseti na tvoje tragove
i tvoje trepavice.
Želim da nastavim da sanjam
i da ne vidim maglu
koja me guta.
A možda i želim
da me odnese.
Tamo ću te
valjda sresti.
Ostavite odgovor