Ako ptice sanjaju

Voljeni moj, koga nikada tako nisam zvala. A htela sam… samo su mi te reči bile oskudne tada, bile ranjive od golotinje. Bile… i sada su, samo što je ovo sada, sve je ovo i ono, vreme koje je oduvek postojalo – i tada, i sutra.
A znala sam, znam i znaću da samo sa tobom ja sam bila ptica van krletke.
Ali ptica koja je na krletku svikla. Behu joj otvorena vrata, mogla je poleteti, ali nije smogla snage, umorila se pevajući. A ona je, ipak, htela da leti.
Zrnevlje kojim se hranila bilo je gorko, ali plodno za novi svet, onaj koji postoji izvan tih vrata.
Ali on nije bio dovoljno snažan, taj svet nije imao gravitaciju dovoljno jaku da me povuče njemu.
Nije imao drveća s korenjem, okeane s dubinama, reke s koritom, planine s podnožjem od slojevitih stena do drugog pola kore planete.

A moje srce je ionako, i za ovaj, naš svet, oduvek bilo slabo. Biće da je to od jačine ljubavi onih koji me rodiše – dva antipoda koja slučajnost sastavi, svakog iz svog kraljevstva.
Moje jadno srce detinje, širilo se ka svakom od njih, toliko se rasteglo, da je morala popucati njegova opna, sastavljena od tananih arterija, poput linija na mojim crtežima. Tačno po sredini.
Jer oni nisu mogli zajedno, a ja sam jako želela biti dete oboje, al’ na istom mestu, bilo gde to bilo.
Imala sam ih tako što sam letela od jednog do drugog brzo, dok mirisi onog jednog ne ispare dok stignem do onog drugog.
Prenosila sam im dodire preko mojih krhkih ruku, s likom njih oboje, da se ogledaju u meni.
Hteli su da budem umetnica, pa su me takvom i stvorili. Slavnu ili ne, ali posebnu – njihovu devojčicu, telo njihove ljubavi u obliku u kom su tu ljubav jedino mogli imati. Njihovo zajedničko umetničko delo.

Da, ja sam to i bila. I svuda me je bilo.
Lutala sam od paučinaste renesanse do gunjeva krznenih svojih slavnih predaka.
Svi su oni tražili od mene da ih spomenem. I jesam – i njih i one koji su slavni već postali.
Svi oni su imali oreole i krune, a ja sam ih ovekovečivala svojim linijama i bojama, bledim usled nedostatka pigmenta u njima, koji je trebalo platiti.
Bio je to vešt izgovor za manir. Govorilo se o meni da sam drugačija, da sam egzotična.
Ali nikada ona prava, ponajmanje za one kojima pripadam.
Uvek između ili izvan. Nikada u centru zbivanja.

Nađoh se između dva sveta, u toj zemlji van, a u vremenu između dva mira.
A taj mir je samo čekanje na sledeći rat.
To je zapis zemlje u kojoj lako pada kruna s glave njenih kraljeva, gde se ratni požar očas razbukti i širi se celim roditeljskim kontinentom.
Umetnik – zar tada treba mirno da drži kičicu u ruci? Da slika filmske dive?
A šta ako nema izbora, ako je to ta njena krletka?
Majka koja je bodri i šalje blago porodično što se topi kao pahulje bez zaštite i od tla i od sunca.
A topi se i snaga. Jer duh živi u telu, nose jedno drugo po zakonu života.

Stihovi moji, slovenskog daha, naslovljeni rimskim brojevima, razvlače se između Požarevca, Beograda, Njujorka i Rima.
Oni su moj melem, poslat od predaka koji me kroz njih bodre.
Jer u tom svetu nije dovoljno reći svima da si slikar, pa još žena, slikarka, da padaju ničice.
Mnogi vole slikarstvo, obožavaju, ali ne zbog slika, već krugova onih koji se oko njih skupljaju i glamura po galerijama.
Surovo je biti umetnik tog našeg sveta.
Da su mi dali da šijem, kao što sam u glavi haljine krojila, isto bih prošla.
Uteha mi je što nisam jedina, iako ima nekih primera gde se umalo desilo da im dodele taj oreol. Ipak, tek umalo, kada su već prelazili granicu razuma. I umetnik je samo čovek, njemu ne pristaje oreol.
Možda je to zato i uređeno s razlogom – da se umetnik ne može slaviti za života, jer bi bio veoma blizak onom glavnom Stvaraocu.
Ako je tako, prihvatam to s poniznošću.

Nakon mog nestanka iz tog sveta u kom ti još postojiš i svi vi, moji najdraži, mnogi me već, kako to biva, nalaze u mojoj slobodnoj geometriji.
A tek će me otkrivati, ne znajući da se tako samo još više skrivam.

Ja sam ostala u svom limbu koji sam naslikala, između renesanse i tog oholog rata što gori u mojoj voljenoj Evropi.
A u njoj opet između očinske zemlje, kolevke renesanse, i majčinske, u kojoj ratovi nikada nisu ni prestajali.
Znam ja najbolje da je ovde gde postojim, gde me ima, sasvim isto biti u obliku cveta ili gorućeg srca.
Sećaš li se mog sna koji sam ti tog jutra ispričala, sva u znoju?
Setio bi ga se i da ga nisam nakon te noći naslikala.
Ti si već tada sve osetio, iako nisi želeo da veruješ u to.
Nije to bio pad sa leđa onog ljupkog konja.
Uostalom, nije on kriv zbog naprsle uzengije.
Znaš da je to moje srce. Uvek to moje srce, od rođenja.
Stalno su mi skretali pažnju na njega, kao da nije sasvim moje, već zasebno stvorenje koje gori po svom, živi po svom. I umire.
Zato, nemoj mariti zbog prekorne ćutnje moje roditeljice što joj me vraćaš u pepelu.
Otac ipak ima staloženu latinsku mudrost, on to bolje može objasniti svojoj duši.
Ali majka je iz te male kraljevine o kojoj sam ti neprestano govorila, gde se sve vraća zemlji u obliku u kome je živelo, dok se ne pretvori u prah.
Zemlja – zemlji.
Tamo svoje mrtve ne spaljuju. Tamo se pali samo ognjište u kući ili ispred kuće, da tera divlje zveri.

Voljeni moj, mužu moj iz daleke zemlje, odnesi moj pepeo ocu mome. Znam da sam ti ostavila u amanet da počivam u mom rodnom Požarevcu, ali…ratovi poremete i kosti i duhove. 

Moj otac će pepeo svoje kćeri položiti u tu zemlju renesanse.
Možda tu nađem spokoj.

A ti, kada prođe vreme tuge i dobiješ svoju kćer, možda joj budeš dao moje ime.
Ali znaj da me time ne možeš otelotvoriti.
Niko se nije nanovo rodio isti takav.
Nastala sam između dva sveta, te sam tako i ovde zaglavljena.

Čini mi se ponekad da sam sve to sanjala.
A to što sam sanjala – to sam i naslikala.
Ja sada živim u njima.
Sama, u svojim slikama.
U pejzažima, s ljudima odavno nestalim, kao i ja, gde su samo boje i linije ostali.
Onima, koji su mi dali svoje trenutke da im lik utisnem na platno kao trag života.
U predelima okrenutim iz perspektive duše, gde se prelamaju autoportreti ove i one druge mene – s maskom, velom, ogledalom…

Gledam ih sa zida, iz mojih platna, neke tek samo blagonaklone, poneke i zadivljene, dok prolaze lagano. I oni, gledaju mi oči, prodirući u tu boju zift-crnu, sa plavim odsjajem, u usne – ponegde jarko crvene, a negde blede.
Posmatraju mi lice, ruke, krojeve halja na mom telu.

I misle da me znaju, jer znaju datum mog rođenja, polaska u škole, datume izložbi, putovanja…i onog poslednjeg… moje smrti.
A ne znaju me.
Samo naslućuju ponešto o meni.
Kao i ja što slutim da sam i dalje ona ptica u krletki i pitam se da li sam ipak sve ovo samo sanjala.

Ako ptice sanjaju…

Voljeni moj…ti sigurno sada sve o meni znaš.
                                         Tvoja Milena

Ivana Maj