Gde mi je vlasnički list?
Ako postavljate sebi prečesto ovo pitanje, moguće je da ste vlasnica nekoliko nekretnina ili lanca butika, restorana…
Odgovor je: nisam.
Čim samouvereno kažem da nešto jesam — život kaže: nisi.
Znači, skuvala sam ručak, a život kaže: nisi. Niko neće da jede ručak koji sam skuvala, iako mirođija i začini mirišu savršeno.
Kažem sebi da sam stanarka vile na Vračaru, veoma šarmantne u sumrak i zgodne za fotografisanje — međutim, nisam. Stanarka sam karatavana u vili predviđenoj za rušenje, na samoj ivici Vračara.
Kažem drugaricama, negde oko trideset treće: debela sam. Život kaže: nisi. Pogledaj vozače, pogledaj kako si zaustavila saobraćaj. Možda je u tim automobilima manijak ili neka medijska moralna gromada zbog koje ćeš jednog dana morati da se obratiš policiji.
Kažem sebi, oko četrdeset četvrte: vitka sam. To malo mesa oko struka — to su egzistencijalni strahovi i sedenje na ružnoj stolici, u kojoj čak i spavam, da bi mi deca imala zdrav seksualni život u svojim odajama.
Život kaže: nisi vitka. Debela si kao krava.
Zovem majku da provede vikend sa mnom da bih je naučila da koristi telefon koji sam joj kupila. Uveravam je da se ti telefoni ne mogu prisluškivati ni hakovati. Majka odlazi srećna s „narkodilerskom Nokijom” iz devedesetih, pažljivo spakovanom u dobro zabravljenu pregradu karirane torbe za pijacu.
A ja pušim — sa olakšanjem — suvenir koji sam godinama čuvala i za koji sam rekla da ga nikada, ni u jednoj nikotinskoj krizi, neću zapaliti.
Morala sam da oskrnavim havajsku ili kubansku (ko bi znao poreklo) ambalažu i probam tompus — zato što sam upravo zaštitila svoju porodicu.
Nekoliko dana kasnije, dok majka i ja „narkodilerskim Nokijama” analiziramo progonitelje, ubeđene u ispravnost policije, zaštićene silnim deklaracijama o slobodi govora i pravu na mišljenje u sopstvenom domu i na našoj telefonskoj liniji… život kaže: nisi. Nisi zaštitila ama baš nikoga. I dalje si proganjana, a policija je korumpirana.
Odlazim u kinesku prodavnicu, izlazeći iz kuće na prstima, da komšiluk progoniteljima ne dojavi da sam na ulici (slabi su na televizijsku i filmsku industriju), a za mnom u prodavnicu ulazi telefonom analizirana gospođa sa svojim potomstvom.
Traži me pogledom, besni tiho, jer veruje da je kineska prodavnica idealno mesto za obračunavanje sa plebsom, naročito otkako ona tu ništa ne kupuje, pošto joj se muž srećno zaposlio kod one moralne gromade s početka priče. Kod onog čoveka koji voli da se vozi kolima i premerava komšinice, upirući prstom u odabranu. Samo treba da pokaže obezbeđenju koju bi hteo i ta ima da piša krv u narednih dvadeset šest godina. Prva faza je hemijska, a druga je takođe hemijska. U prvoj je ono što takvi tipovi smatraju ljudskom željom, a u drugoj je: osveta. Em se ugojila, em se pobunila, a on joj je takvu čast učinio. Rasterao joj je putem raznih sredstava za saplitanje i prisluškivanje svakog čestitog muškarca koji joj se dopao. Nije taj ni bio čestit, u stvari, a nije joj se ni dopao. On bolje od nje zna šta ona ima da oseća i šta ima da joj se dopada.
Poslati suprugu zaposlenog je uvek zgodno, jer svedoči o opuštenoj, neostrašćenoj atmosferi u njegovom gazdinstvu. Ako je i supruga zaposlenog medijski afirmisana i prokuvana, okićena brojanicama i osmehom uperenim ka uvek probranim predstavnicima Svetog sinoda, kao sastavnom delu scenografije pomenutog gazdinstva, onda debela žena u kineskoj prodavnici ima da kupi ukrasnu kesu za poklone ćuteći, s grlom svezanim plavom mašnom za Spajdermena. Ne sme ni da upita gospođu kako je došla do informacija do kojih je došla. Da li zna da je prisluškivanje krivično delo. Naravno da zna. Međutim, to za nju ne važi. Ona ima kameru, ima publiku, ima profesionalnog šminkera i radi u Srbiji. Pa kako zgodnije da pokaže ko je ona neformalno, nego kroz tako vidljivo i bahato kršenje ljudskih prava.
Živote, ti znaš da sam osoba koja nikada ne bi mogla da udarim pesnicom neku ženu.
Muškarce bih mogla da gazim i izgazim, što sam već i dokazala, međutim, sklona sam ignorisanju izmanipulisanih žena.
Nisi — kaže život. Malo je falilo da je ošamariš tako da joj ni ćerke ne bi mogle pokupiti zube.
I tako smo se život i ja napokon složili.
Nisam iznad toga.
Predlažem ulicu. Da se šibamo na ulici, da ne vređamo neafirmisane majke i njihovu decu dok kupuju buđavi pliš u kineskoj prodavnici, jer se nisu prodale nikome kome nisu morale, i mirno odlaze u krevet, ubeđene da je ovo film, a ne priča o teroru medijskog taloga nad onima koji nisu pristali na cenu afirmisanosti.
Znači — nisam.
Nisam sklona plemenitoj ideji da na nasilje ne odgovaram nasiljem.
Ostavite odgovor