Kako sam švercovala kompjutere

Bilo je to u periodu kada su krenule ekonomske reforme u bivšoj SFRJ, krajem 1989. godine. Studirala sam u Zagrebu informatiku – programiranje, što je u to vreme bila nova i nepoznata oblast u našoj zemlji. To je bio i period kada su počeli da se nabavljaju prvi personalni računari (PC-jevi). Kupovali smo ih ili mi, studenti koji smo nameravali da se bavimo tom oblašću, ili male privatne firme uglavnom za vođenje knjigovodstva. Ali računari su bili skupi i uglavnom su se uvozili. Zato su se uglavnom i švercovali.

 

Šemu su razradili jedan naš profesor sa fakulteta koji se bavio hardverom (to su fizički delovi računara: memorija, procesor, hard disk, kućište, monitor…), i dvoje mojih dobrih drugova sa smera softver (pisanje programa koji će se koristiti na računaru). Jedna od njih je bila Daca, najbolja kompjuterašica, koja je već tada, mada smo bili tek na pretposlednjoj godini studija, pisala programe za privatne firme, danas već doktor nauka. Drugi je bio Nele, s kojim sam bila u stalnoj svađi i raspravi, ali smo, u stvari, bili dobri drugari. Ponekad smo se toliko svađali da su mnogi mislili da smo u vezi što je bilo daleko od istine, ali smo, takođe, dobro sarađivali kada smo radili zajedničke seminarske radove. 

  

  E pa, njihov sistem je bio sledeći: obavezno su koristili autobus slovenačke turističke agencije, koji je kretao iz Zagreba, jer su slovenački autobusi prolazili austrijsku granicu sa manje peripetija. To su, kobajagi, bile dnevne turističke ture do Graca, a u stvari su bile švercerske. Kupovali bi dve povratne karte za Grac, ali bi u pravcu Graca autobusom išao samo jedan od studenata, a vozaču bi rekao da će im se u Gracu pridružiti još jedna osoba koja ima kartu. A drugi, uglavnom Daca, bi išla sa profesorom privatnim autom – Zastavin „kec” je bio u pitanju – drugim putem. Obilazili bi nekoliko firmi koje su se bavile izradom, sklapanjem i prodajom delova za računare i kupovali bi tamo gde je šta bilo povoljnije. Posle bi u Zagrebu sklapali računar ili dva. Profesor bi se vraćao praznim autom, a dvoje studenata sa delovima računara autobusom bi prelazili granicu. Na carini bi prijavili samo tastaturu i monitor (onaj starinski, sa katodnim cevima, ogroman i težak, nemoguće ga je sakriti), sa urednim računima, jer su po ceni bili ispod iznosa koji se carini. Oni preskupi, sitni delovi – procesor, matična ploča i memorija – bili bi sakriveni u džepovima, tašni, rancu, među hranom i slično. Daca bi pored računara, obično donosila i po par kilograma originalnih Milka čokolada, koje nije bilo moguće kupiti kod nas i koje su se na fakultetu prodavale „kao alva”. Nekoliko tako prošvercovanih računara kupili su naši drugovi sa fakulteta, pa sam i ja imala u planu jedan.

 

  Daca mi je ponudila da jednom pođem sa njima, da im pravim društvo i da malo vidim Grac, ali prilika nikako da se ukaže – dok se nije pojavila jednog dana. Bio je decembar, ali ne previše hladan. Dan je bio čak i sunčan, a mi smo gubili časove. Daca nije ni nameravala da ide na nastavu, nego na šverc-turu, i nije joj trebalo mnogo da me nagovori da pođem sa njima. Nele je otišao autobusom, s tim da ovog puta kupi tri karte. Daca i ja smo trebale da se nađemo sa profesorom. Profesor je zbog obaveza malo okasnio. Krenuli smo kasnije nego što je planirano. Tako je, što tog trenutka nismo znali, počelo naše (ne)srećno putešestvije.

 

 Vozili smo preko nekih brda i planina, samo poneko seoce. I odjednom – poslovna zgrada koja se bavi delovima za računare. Ali nešto nismo imali sreće: nismo uspeli da nađemo odgovarajuća kućišta, već samo monitore i tastature. Negde nije bilo odgovarajućih procesora, negde nisu imali memorije – kao da je tog dana vladala opšta nestašica delova. Umesto dve firme kako je planirano obišli smo pet-šest i opet nismo uspeli da kupimo sve što je bilo potrebno. I u Grac smo stigli sa zakašnjenjem. Dok smo stigli do mesta gde je obično parkiran autobus – njega već nije bilo; ugledali smo ga na kraju ulice kako skreće na raskrsnici – krenuo je nazad. A krenuo je i saobraćajni špic. Bilo je i nekoliko mogućih ruta do granice. Imali smo samo nekih trideset kilometara da stignemo autobus a u autu su bila dva ogromna monitora, jedna tastatura, matične ploče, procesori i memorije za dva računara – sve u svemu pet-šest hiljada nemačkih maraka. Da, da, evro još nije bio u igri, kao ni mobilni telefoni. 

 

  Krenula je „jurnjava” za autobusom. Najgore – nekoliko mogućih različitih puteva, a autobus nije uvek išao istim putem. Put nisam ni pratila, od Graca nisam ništa ni videla. Kuda smo prošli – nemam pojma, ali u jednom trenutku našli smo se nekoliko kilometara od granice. Dve kolone, sa različitih strana, automobila, autobusa i kamiona, slivale su se u jednu i mi, udaljeni nekih kilometar od tačke spajanja, ugledali smo, baš na toj tački, naš autobus. Delovalo je da smo blizu i da ćemo ga, verovatno, stići do granice. Kolone su milele. Profesor je pokušao, i par puta uspeo, da pretekne po neki auto: varakanje i uguravanje u kolonu koja se miče brzinom puža. Ako postoji nešto sporije od puža, e pa, to je bilo još sporije. U stvari, kolona u kojoj smo mi bili se kretala tom brzinom puža, ako se to uopšte može nazvati brzinom, ali je zato autobus volšebno odmicao, kao da ta kolona napred ide mnogo brže. Posle pola sata, pa skoro tapkanja u mestu, Daca i ja smo odlučile da će pešice biti brže. Stavile smo one sitne delove u tašne i džepove jakni. Svaka je uprtila po jedan monitor od pet-šest kila i krenule smo u poteru za autobusom. Profesoru smo ostavile samo jednu tastaturu. 

 

  Činilo se da je autobus blizu, ali i nije bilo baš tako. Mi smo hodale brzo ali bi se i kolona, pa i autobus, s vremena na vreme pomakla. Bila sam mokra do gole kože. Onaj monitor je bio težak kao da sam nosila betonski blok od tone, jedva sam disala. Što je najgore, bilo mi je jako muka. Mogla sam da povratim svakog trenutka. I kada smo stigle do zadnjeg dela autobusa, Nele nas je ugledao kroz prozor i shvatio situaciju ali u tom trenutku autobus je krenuo i prešao austrijsku granicu: Austrijanci su mu samo mahnuli da prođe. Samo što nisam počela da plačem, ali Daca me povukla i nastavile smo – do granice sa Slovenijom ima još pola kilometra, još ima šanse. Austrijsku granicu smo prošle pešice, skoro bez zadržavanja, i nastavile trk. Na sreću Nele je obavestio vozača da ima još putnika pa nas je sačekao i otvorio nam vrata. Ja sam bila bez daha, kolena su mi klecala. Želudačna kiselina mi je bila u nosu i ustima i spremala se da krene napolje. Ušla sam u autobus mokra i crvena kao kuvana cvekla – i tako sam se i osećala. Nele je preuzeo monitor od mene. Odvukao me na kraj autobusa, gurnuo monitor pod svoje noge. Matične ploče je stavio u kavez za hrčka, među kesice sa hranom, koji je kupio sa namerom da svojoj devojci pokloni jednog takvog kućnog ljubimca. Procesor i memorije smo zavili u papirnate maramice. Stavili smo nešto u moju tašnu nešto u njegove džepove od jakne. Ne sećam se šta je sve pričao ali između ostalog je rekao: „Ništa ne brini, biće sve u redu. Danas je moja slava, Sveti Nikola, a on je između ostalog, i zaštitnik putnika”. Doduše, nisam znala i da je zaštitnik švercera.   

 

 

 

Stigli smo na granicu. Prvo je ušao policajac. Pogledao je po autobusu, verovatno razmišljajući da li da pogleda baš svaki pasoš ili onako, samo poneki. Onda je ugledao mene pri kraju autobusa: verovatno mi je lice blještalo kao crveno svetlo na semaforu, i prišao mi tražeći pasoš. Već sam se pribrala. Disala sam, pa skoro, normalno. Pasoš mi je bio, iako je izdat neke dve godine ranije, prazan, jer, igrom slučaja, nisam išla nigde van zemlje i to mi je bio prvi prelazak. Tako da je to potvrdilo da nisam okoreli švercer i policajac mi je, pomalo i zbunjeno, vratio pasoš. Posle je ušao carinik. I on je stajao na vratima i pitao ima li ko šta za carinu. Naravno da niko nema ništa. A napolju se kolona nije smanjivala. I carinicima je bio naporan dan. A autobus njihov – slovenački. I pošto je tri puta pitao, i niko ništa, izašao je. Autobus je krenuo, a Nele je šaputao: „Ne radujte se dok se ne udaljimo, ne radujte se, zaustaviće nas”. Kada se već činilo da smo bezbedni, od pregleda prtljaga i carinjenja, autobus je počeo da skreće i staje. Svi su se oduzeli. U stvari, vozaču je samo trebala mala pauza. Kad su putnici shvatili, počeli su i da se smeju i da ga grde: „Ama čoveče, mogao si da voziš još kilometar, ima i tamo kafana, nisi morao baš na granici”. 

 

  Posle mi se činilo da smo doleteli do Zagreba. Nele je brbljao sve vreme: o devojci, o hrčku, o kompjuterima, nemam pojma, bila sam umorna i preumorna, a „švercovanje” mi je preselo. Nisam ja za ovo, džaba ti i računar i sve. A nisam videla ni Grac ni kupila čokolade. Samo jurnjava. Nikad više. Samo prave turističke ture. 

 

  Epilog svega je da od te ture nije sastavljen računar za mene jer nismo nabavili sve delove. Tek posle par meseci i još dve-tri ture, koje su, hvala Bogu, obavili bez mog učešća, obezbeđeni su komplet delovi i ja sam dobila računar. A šta je bilo sa profesorom onog dana na granici? Njemu su, na zadnjem sedištu, videli tastaturu. Bilo im je neverovatno da neko uvozi samo jednu tastaturu, a ne i druge delove za računar. Rasturili su mu auto: skidali su unutrašnje oplate na vratima, proveravali sedišta i gume. I naravno: ništa, jer ništa nije ni imao osim te tastature. Sve ostalo je bilo kod nas. Džabe su ga zadržali skoro dva sata na granici, sa praktično praznim autom.