Журила је ка кафићу где ју је чекало друштво. Договориле су се да ту прославе рођендан једне од њих. Биле су то четири другарице које су своје дане славиле заједно — довољан разлог да се виде и испричају све што се у међувремену догодило.
Ушла је.
Гужва је била уобичајена, мешавина људи и гласова. Потражила је погледом своје другарице. Једна јој је махнула и брзо је пришла столу. Поздравиле су се, села је и тек тада осетила да је стигла.
Разговор је текао лако, уз смех и познате теме.
Конобар је донео пиће које нису наручиле.
— „Од човека за шанком“, рекао је тихо.
Погледале су у том правцу.
И угледала га је.
Осмех јој је на тренутак застао на уснама. Нешто старо, познато, тихо се покренуло у њој. Наздравиле су у његовом правцу. Он је климнуо главом.
Разговор је настављен, али она више није била у њему.
Телефон јој је зазвонио.
Иста си. Бићу у 18h на нашем месту. Чекаћу те.
Погледала је ка шанку — више га није било.
Није одговорила.
Све између њих је некада нестало без речи. И баш зато се сада враћало без питања.
На одласку, другарица је тихо упитала:
— „Хоћеш ли отићи?“
Насмешила се. Није одговорила одмах.
Срце је већ знало.
Касније, стајала је испред његових врата.
Позвонила.
Отворио је одмах.
Без речи, привукао ју је ближе. Загрљај је био јачи него што је очекивала, као да ништа није прошло. Његов мирис био је исти — топао, познат, помало оштар.
— „Ужелео сам те се“, прошапутао је.
Глас му је био дубљи него што га је памтила.
Није стигла ништа да каже.
Његове руке већ су биле на њој — сигурне, као да памте сваки део.
Осетила је како јој тело одговара пре него што је разум стигао да се укључи.
Наслонио ју је уз зид.
Пољупци су били спори у почетку, као да проверава да ли је то још увек она.
А онда — све ближи, све сигурнији.
Њени прсти су се несвесно ухватили за његова рамена.
Дах јој се убрзао.
Све што је мислила да је заборавила — било је ту.
Није журио, али није ни одустајао.
Његови додири су се спуштали низ њено тело, остављајући за собом топлину која се ширила.
Затворила је очи.
Није било простора за питања.
Само за осећај.
Препустила се.
Свака његова близина будила је нешто дубље, нешто што није умела да именује.
И баш у томе је била снага тог тренутка — што није морао да се објашњава.
Када су се коначно нашли у кревету, све је било лакше, мирније — али не мање снажно.
Кретање је било природно, као да никада нису престали.
Није било потребе за речима.
Само за додиром.
Само за присуством.
Тренутак је растао, ширио се кроз њу, све док није нестало све осим тог осећаја.
Ослободила се у њему, без задршке.
И он је остао ту, уз њу, као да је то једино место где припада.
После су лежали мирно.
Тишина је била пријатна.
Разговор је дошао сам од себе, лаган, без тежине.
Као да се ништа није променило.
Под тушем, вода је спирала трагове, али није могла да избрише оно што је остало у њој.
— „С тобом ми је најлепше“, прошапутао је.
Погледала га је.
Није сумњала.
Ни он, ни она.
Само нису тражили више од онога што имају.
Изашла је прва.
Ноћ ју је дочекала мирно.
Корачала је својим путем, док јој је тело још памтило.
Он је остао иза.
Њихови путеви се не спајају.
Само се понекад пронађу.
И то им је било довољно.
Ostavite odgovor