Spleen noći lenjo
izrasta iz zidova
i cedi se u presahli izvor.
Ta reč! To kotrljanje
balona sa ukusom
plastificiranog vazduha
niz grlo kome je
već svega dosta.
Reč guši gusto
kao kajmak, kao kačamak,
ne žuri da okošta.
Lenjo. Leeenjo…
Sporo miriše zvuk.
Ne prelama se – još.
Osvaja nebranjen prostor.
Ko vam je rekao da me
ništa ne pitate?
Ko?!
.
Tako sam i mislio.
.
Postoje odvike koje
nikada se ne naviknu
na ono što su bile.
Rastežem ih lenjo.
Ne sporo. Leeenjo…
Kao gumu
za prežvakavanje.
Kao ovu pesmu.
Kao telefonski poziv
pred odlazak.
.
Ima zidova u koje
tišina odbija da uraste.
Koren noći lenjo
kopa plitak malter.
Liže ga kao dete
kome nedostaje kalcijum.
Kalcijum – to su kosti.
Pitajte me o kostima!
Ko vam je rekao da me
ništa ne pitate
o kostima?
Gde vam je kičma?!
Ostavite odgovor