[Фотографија са свечаности откривања споменика Ивану Гундулићу у Дубровнику,
25. јуна 1893. године.]
Држим у рукама „ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ” за 1894. КЊИГА 177. Уређује А. (Антоније) Хаџић. Тежак осећај. Са једне стране за данашње прилике непојамни национални труд, са друге детиња наивност. Какав је то напор био да се народ србски образује и прикључи ондашњој напредној Европи. Невероватно! Само један примерак из овог летописа: „ Цар лир“ од Виљема Шекспира, у преводу Лазе Костића. Довољно? Па затим прилози, од „хисторичесних“ до критика уџбеника математике.
То наше распеће између одбране националног бића и вере да ће нас Европа примити под свој скут, ако подигнемо своју изображеност, чини ми се да се јасно огледа у редакцијском чланку (нап: Вероватно А. Хаџића) посвећеном овај пут прослави четиристогодишњице Цетињске штампарије. Па ево, слово по слово прекуцаног виђења те прославе из „Летописа Матице српске“ за 1894. годину.
КУЛТУРНЕ ПОЈАВЕ У СРПСКОМ НАРОДУ
Прослава 400-годишњице прве српске штампарије у Црној Гори 13. 14. 15. 16. и 17. јула 1893.
У нѝзу разноврсних светковина и прослава на културноме пољу можда ни једна није тако изненадила изображени свет у Европи као четиристогодишњица прве српске штампарије и то у Црној Гори. Многи одлични људи на први глас о тој светковини нису хтели да верују у истину те појаве; било им је у неку руку непојмљиво, да се на том вековном разбојишту могла још пре четири сто година подићи културна установа, која је у оно доба управо тек у повоју била и која је у гдекојим културним средиштима европским тек скромно показивала, да је ипак у животу. Незнање, а и нека врста поноса, не допуштаху многима да се опријатеље са помишљајем на чин, да се баш у Црној Гори, тој патријархалној државици, о којој знадоше само толико, да бије бој за чемеран али славан опстанак свој, – могла подићи штампарију већ четрдесет година после проналаска јој. Али тај чин, тај сјајни доказ културнога развитка српског, не да се побити ни неверовањем ни смешкањем ни порицањем. Он постоји упркос свему том, а доказ су му књиге, штампане у оно доба. И кад се у Европи уверише, да нема сумње у истини тој, тада су зацело многи и многи искрено пожалили, што је дивље варварство тако сурово нарушило и спречило напредовање народа српског, који је већ у оно доба показивао толико смисла и тежње за културом и науком.
Проналаском штампарије почела је тек наука постајати свеопштим добром свију људи. До тог доба била је наука управо својина неколицине доколних и богатих људи, који су с једне стране могли годинама преписивати по које црквено и научно дело, а са друге стране опет могли тако удешено дело купити. Гутенбергов геније учинио је краја таквом лаганом напредовању изображења и знања и када је свету једаред пукло пред очима шта је добио тим проналаском: онда га је одушевљено и пригрлио. Данас излазе за сахат више штампаних листића него пре за десет година, па и то је мало речено.
Да такав проналазак и огроман утицај му није умакао од схватања изображенијих и вољнијих синова српских, показује и опет, како је народ наш готов да прими тековине, које воде умноме напретку и развитку, показује и опет, како тековине на културноме пољу налазе у народу нашем свагда одзива и гостопримства. Ни за пуних шездесет година од прве српске штампарије год. 1493., разгранала се та еминентно културна установа готово по свим крајевима српским – у оно доба и у онаквим приликама успех заиста јединствен, тим пре и тим већма, кад се с њиме упореди успех те установе у осталој Европи, у којој су владале сасвим друкче прилике него тада на балканскоме полуострву. Ми видимо како се дижу штампарије у Горажди 1521. и 1531., у Рујну 1537., у Грачаници 1539., у Милешеву 1544., у Београду 1552., у Мркшиној цркви 1562., у Скадру 1563., да не спомињемо српску штампарију у Млецима 1519-1638. А поред штампарија остаће на свагда и светла успомена трудбеницима српским, који су их подигли, као што беху: Ђурађ Црнојевић и јеромонах Макарије, јеромонах Теодор Љубовић, ђакон Радоје и други многи,* којима нека је вечита хвала и признање.
Није прошло ни месец дана како се у Дубровнику разлегало одушевљено клицање народа српскога у славу песништва и песницима** а већ се у Црној Гори спремала светковина, која је по смислу и значају свом можда још претежнија и значајнија, и ако јој повод у даљем развитку свом није показао онај успех, коме се у први мах надало. А није га показао за то, што га није могао показати. Друге, животне прилике спречаваху му утицај и успех – пушка и ханџар добише главну и непрекидну реч а inter arma silent Musae. Тај Значај, значај прве српске штампарије, разумео је и достојно оценио и цео свет.
[Медаља поводом 400 година Ободске штампарије]
Прослава дубровачка имала је обележје фамилијарности: српски народ славио је своју поезију а свака поезија носи на послетку ипак тип и сигнатуру онога народа, из кога је поникла, те може тако у првом реду занимати и одушевити баш народ тај. Друкче стоји ствар са науком. Наука је тек у одличном смислу међународно добро, и сваки успех на њеноме пољу камичак је више на свеопштој и светској згради. А то лежи у објективности науке, док је свака поезија мање-више израз субјективности, било личне било народне. У Дубровнику није било и страног света; прослава се одржала у ужем, српском, у свесрпском кругу. У Црној Гори пак било је, осим представника из свију крајева српских, још изасланика готово свију културних народа европских. Међународни значај те прославе показао се дакле већ у том. У Дубровнику се говорило само на једном званичном језику, у Црној Гори беху језици свију заступљених народа званични, пошто се изасланик свакога народа у неку руку осећао код куће, славећи науку и њене трудбенике. Имена Ђурђа Црнојевића и јеромонаха Макарија беху тада у устима свакога, а сваки је та имена изговарао онако како је умео и знао, поштујући у њима међународно начело науке и научности. Никоме од присутних гостију није ни пало на ум, да том приликом истакне можда већи и напреднији степен изображења свог народа пошто је сваком било јасно за што није и народ српски могао подједнако корачати с другим народима на културноме пољу. Па ако се ипак по гдекоја груд живље надимала, ако је ипак по гдекоје срце веселије куцало: беше то у првом реду високога домаћина, који је с поносом могао показати на прошлост свог народа и на изображеност својих предака. Слава на бојноме пољу дична је и узвишена је, али слава на умноме пољу још је дичнија и узвишенија.
Прослава четиристогодишњице прве српске штампарије протекла је сјајно и достојанствено. Цео народ српски дубоко је осећао значај њен и с поносом је пратио и одобравао речи својих синова, који су га тамо заступали. И други изображени народи гледали су с признањем и саучешћем на земљу, где им представници одабраним речима одају поштовање културноме чину. Као неки виши рељеф дизала се та светковина над осталим догађајима у свету; сваки је знао да се ту не слави ни случајни успех ни лично истицање, већ начело, које осваја свет, до душе, лагано, али добротворно и спасоносно. То начело беше изражено не само чином прославе већ и сваком ниансом њеном, било при озбиљним састанцима и научним расправљањима, било при забави, весељу и лакокрилој шали. А Црна Гора, та челенка народа српског, заоденула се свечаним рухом својим и с правим српским, словенским гостољубљем примила је и пратила госте своје, дубоко уверена о значају тих дана. Високо стêње црногорско одјекивало је и тада од метака из пушака и усклика из радосних груди, али у знак победе над најгрђим непријатељем људским, над умним мраком и незнањем.
С истим утиском оставише и гости Црну Гору, уверени још, да народ, који је већ пр четири сто година могао разумети значај културне једне установе, не ће и не може заостати иза осталих народа ни у мирној утакмици на умноме пољу. Разум и срце народа српског, оно што га је и до сада уздизало и крепило, јемство је и за будућност, а потоњи нараштаји, који ће временом бити носиоци и културнога задатка српскога, оправдаће уверење, с којим се разиђоше учесници тако узвишене светковине.
Ми пак захваљујемо удесу, који је и народ наш одарио красним својствима, којима се може одликовати и истаћи, да на послетку ипак мора извојевати и достојно место у колу изображених народа а уједно и признање тих народа. То нек нас крепи и нек нас соколи у даљем раду, јер само тако ће нам временом бити боље.
——–
*) Види о томе опширније: „Старе српске штампарије“ од М. Ђ. Милићевића. „Јавор“ 1893. бр 11. и 12.
**) Новине српске, службени лист Кнежевине Србије у суботу 19. септембра 1892. године на 1036 страници пишу: (Гундулићев споменик) У мају месецу 1893 године откриће се споменик српском песнику Гундулићу… У своје време послан је на ову цељ повећи прилог из Београда али је споменик изашао много скупље него што се мислило,и зато се наша браћа Дубровчани (Срби) обратише нама за помоћ…Српске новине у даљњем тексту наводе дародавце из Београда и целе Србије и моле да се још више Срба прикључи овој акцији па кажу: „Грађанству препоручујемо да обилатим прилозима посведочи своје велико уважавање према успомени нашег великог песника у Приморју“.
——–
КОМЕНТАР:
Овај текст из 1894. године сјајно илуструје основну дилему српског 19. века: понос на сопствену културну традицију и истовремену илузију да ће Европа то препознати и прихватити нас као равноправне ако будемо довољно „изображени“.
Ако занемаримо патос у стилу који данас делује архаично, прво што упада у очи јесте извесна културна несигурност малог балканског народа пред великим европским светом. То се види из описа саме цетињске прославе, али још више из чињенице да јој је дат примат над дубровачком светковином управо зато што је била међународна.
Овај утисак настаје из данашње перспективе и са више од једног века историјског искуства. Тадашњи српски културни прегаоци нису могли знати шта ће донети будућност. За њих је јединство српског народа било нешто природно и саморазумљиво, а не предмет политичког или идентитетског спора.
Пре него што се олако огрешимо о успомену на те људе, ваља замислити какво би чуђење и неверицу изазвала чињеница да ће се у многим градовима које су они сматрали чврстим ослонцима српске културе — од Дубровника и Скадра, преко Горажда и Грачанице, до Новог Сада, Сентандреје и Будима — само један век касније водити спор о самом постојању српског културног наслеђа.
У том светлу, свесрпска прослава у Дубровнику данас делује као историјски драгоценији догађај од саме прославе на Цетињу. Не зато што је значај прве српске штампарије мали, већ зато што дубровачка светковина сведочи о времену када је културно јединство српског народа било жива стварност.
Посебно је занимљиво колико је у тексту присутна вера у међународно признање као круну културног напора. Аутор искрено верује да ће културно достигнуће једног народа природно изазвати поштовање других. У њима се препознаје оптимизам 19. века и вера у непрекидни напредак. Данас знамо да научна достигнућа сама по себи јесу морално неутрална – могу служити и напретку и разарању. Све зависи од друштава која њима располажу.
Историја 20. века показала је да је стварност била „сложенија“ (да употребимо овај невесели еуфемизам). Велике европске силе нису увек биле носиоци просветитељских идеала које су проповедале. Зато су упечатљиве речи летописца да је „наука тек у одличном смислу међународно добро“.
Ако се вратимо на питање постепеног нестајања некадашњих српских културних чворишта, неизбежно се намеће питање: шта се догодило са народом који је крајем 19. века имао толико самопоуздања у своју културну мисију? Многе поделе које данас делују дубоке и непрелазне биле би људима из тог времена потпуно несхватљиве.
Поучан је и каснији развој појединих српских установа. Ни институције са најдужом традицијом нису остале имуне на политичке и идеолошке притиске. То важи и за Матицу српску, која је током своје историје пролазила кроз различите фазе.
Традиција је пресудна за трајање једног народа. Зрели народи то добро знају. Они који лако одбацују сопствено наслеђе често остају без ослонца у временима великих промена. Зато је тешко без извесне горчине гледати данашње стање „Летописа Матице српске“ – публикације која представља један од најзначајнијих континуитета у српској култури. Читајући странице из 1894. године, стиче се утисак да су тадашњи прегаоци, упркос свим заблудама и ограничењима свог времена, поседовали снажну свест о значају културног рада и националне самосвести.
Можда је управо то најважнија поука овог старог текста. Не да безрезервно прихватимо његове закључке, нити да му се подсмевамо из накнадне памети, већ да разумемо снагу поколења које је веровало да српска култура представља вредност достојну труда, жртве и трајања. Ако нисмо кадри да сачувамо установе као што су Матица српска и „Летопис Матице српске“ као заједничко, свесрпско културно добро – онда ће свака расправа о прошлости остати без стварног значаја.
Ostavite odgovor