Napasao sam stado podno Radovića Stene, nekoliko kilometara dugačke kamenite vrleti u zabačenom delu planine. Nalik kamenom zidu, ispresecana pukotinama, udubljenjima, manjim i većim pećinama, izranjala je stena iz šume stremeći pedesetak metara u vis, kao da hoće da dodirne nebo. Gusta šuma i proplanci sa sočnom travom smenjuju se svuda uokolo, sve do klisure. Gde god se okreneš – izvor ili potočić. Pravi raj za ovce. Tek tamo dole, iza klisure, na pola dana hoda, počinju šljivici i prve njive na blago nagnutim padinama kotline u kojoj je selo. Trgnuo sam se iz dremeža i pogledavši put sunca, zaključio da sam bogme, ne dremao već odspavao dobrih sat vremena. Osvrnuo sam se. Stada nije bilo nigde na vidiku, a nije se čulo ni zvonce na ovnu predvodniku. Moram da požurim, pronađem ovce i poteram ih do bačije sa druge strane Radovića Stene. Ako ih ubrzo ne budem pronašao, moraću da zanoćim pod nekim drvetom ili podno stene, a noći su sve hladnije. Kraj leta je. Brzo sam pokupio ono malo stvari koje sam nosio. Torbu šarenicu sam okačio oko vrata, a gunj na kome sam ležao prebacio preko ramena.
Tek što sam se probio kroz gustiš prema potoku, na samoj obali ugledah čoveka kako sastavljenim dlanovima zahvata vodu i prinosi je ustima. Ukopao sam se. On zastade u pola pokreta nalik opreznoj životinji. Ni jedan ni drugi nismo očekivali da sretnemo ljudsko biće u ovoj zabiti. Pošto me je pažljivo osmotrio, nastavio je da pije. Prišao sam mu:
„Dobar dan!“
„Bog ti dobro dao sinovče“ uzvratio mi je nepoznati uspravljajući se. Bio je visok, snažan, razdrljene košulje i ogrnut vojničkom bluzom. Obrisao je mokre dlanove o nogavice čakšira, a onda sa obe ruke povuče revere bluze koja je htela da spadne sa ramena.
„Tražim ovce. Dvadesetak. Ovan predvodnik ima slomljen rog.“
„Nisam video ovce, jer da sam ih video, ne bi ti video mene“, odgovorio mi je uz širok osmeh.
„Mora da su otišle na drugu stranu“ izgovorio sam, gurkajući vrhom pastirskog štapa kamenčiće u vodu.
„Kolko si dugo u planini, delijo?“ upitao me i protrljao dlanom glatko izbrijano lice.
„ A, pa celo leto. Siđem do sela povremeno zbog preobuke. Pre tri dana sam bio dole.“
„ A obilazi li te ko od starijih?“
„Dođe ded do bačije, podlije mleko, odnese kačice sa sirom, donese hleb i pršutu… i skuva ponešto.“
„To je sa one strane stene, video sam dim povremeno“, više će za sebe nepoznati i ponovo navuče bluzu na ramena. „Negooo, kaži ti meni, ima li vojske u selu?“
„Nema. Dođu ovi iz OZNE povremeno, raspituju se po selu, pretresu po koju kuću. Traže četnike.“
„Aaa, tako. A znaš li ko sam ja?“ upita, ispitivački me gledajući.
„Ne znam“, odgovorio sam.
Ćutali smo jedno vreme. Čovek me pogleda pa nastavi.
„Hmm. Sad ću nešto da te pitam, al pravo da mi kažeš. Jesi li ti za četnike ili partizane?“
„Pa, ne znam“, odgovorio sam. „Stric mi je poginuo. Bio je komunista. Ubili ga četnici, a ujak izbegao kad se rat završio, otišao negde u Banat. Bio je u četnicima pa ga je moj otac posavetovao da se skloni: Beži Risto, ovi novi hapse, zatvaraju, streljaju… Primiri se, pa kad se situacija smiri i razbistri, vratićeš se“.
Zaćutao sam.
„Da, da. Mnogo je zla ovaj rat doneo. Em došle Švabe, em se braća zakrviše“ zamišljeno će čovek. Onda sede i par puta provuče prste kroz kosu koja mu je padala na ramena, kao da o nečemu razmišlja, pa nikako da donese odluku. Onda se zagleda mimo mene, u daljinu i kaza:
„Pucao sam na Švabe, a dal sam kojeg ubio, ne znam. Pucao na partizane, komuniste, jednog sam ubio, to znam, pa se i sad kajem. To mi ne da san na oči već dugo. Za kralja i otadžbinu. Za ideale… Čekam kralja evo već dve godine kako se lomatam po ovoj planini, od jedne do druge pećine, od skloništa, do zemunice, pa sve u krug. Ne prespavam dve noći na jednom mestu. Bežim ko zver… Englezi će da nam pomognu, neće da dozvole da na vlast dođu komunisti… Često sam pogledao nebo nadajući se da će nam engleski avioni ponovo baciti pomoć, oružje, municiju… A kralja – nigde. Ni Engleza nigde. Samo ova divljina oko mene.“
Zaćutao je, ustao i stavio mi ruku na rame.
Prođe tako možda i ceo minut.
„Kolko imaš godina sinko?“
„Jedanaest“ odgovorio sam.
„Slušaj me vamo“, reče i maši se za džep bluze. Izvadi pištolj i isprazni šaržer u šaku. Izdvoji jedan metak, a ostale baci u vodu potoka.
„Ovaj metak sam hteo da sačuvam za sebe, da njime okončam život. Mislio sam da im se živ neću dati… Ali, čemu sve to? Da li ću skončati danas ili sutra, da li ću završiti pred streljačkim strojem ili na robiji, svejedno je… Krv sa svojih ruku oprati ne mogu. Kriv sam pred Bogom i pred sobom. Neka mi Bog oprosti, a dal ću ja moći sebi da oprostim ne znam.“
Zavladala je tišina.
Neznanac mi tutnu u šaku onaj metak, okrete se i bez reči uputi ka šumi.
* * *
„Predao se poručnik Petrović“, rekao je otac dok je majka sekla hleb za doručak. Na stolu se pušio tiganj sa jajima i slaninom. „Znaš ko je to“, više je konstatovao nego što je pitao.
Majka je prećutala odgovor.
„Zvali su me u mesni odbor. I ti ćeš da pođeš sa mnom“, reče i pogleda u mene.
Sedeli smo u kancelariji kada su ga uveli. Imao je lisice na rukama i bio glatko izbrijan. Kad je video oca, sagnuo je glavu.
„Zašto ste me zvali?“ upitao je otac majora, našeg rođaka iz susednog sela.
„Pa da ga prepoznaš“.
„Što baš ja? Svi njega odlično poznaju, pa i ti Mitre“, reče otac i ustade sa klupe gužvajući šajkaču u rukama.
„Mislio sam da će da ti bude drago što smo ga uhvatili“.
Major zausti da još nešto kaže pa se predomisli.
„Vodite ga“, dodade nešto strožim glasom. Uhapšenik ustajući podiže glavu, pogleda u oca pa u mene i tada me prepozna. Bio sam siguran da me se setio, jer mu se na licu i u očima, za trenutak, pojavi jedva primetan osmeh i izraz nekakvog olakšanja.
Ugurali su ga u džip dok smo otac i ja stajali na vratima.
„Ovaj čovek ti je ubio strica“, rekao je otac stegnuta grla, dok je prašina gutala vojno vozilo koje je odmicalo ka izlazu iz sela .
Trgao sam se u neverici.
U džepu sam napipao revolverski metak.
Ostavite odgovor